Sadržaj sadrži potresne informacije
Piše Milica Damnjanović Zantvort
Mramoračko Kulturno umetničko društvo već nekoliko nedelja organizuje kratke “blic” akcije čišćenja sela ponedeljkom. Za 20 minuta jedna osoba može da napuni jedan do dva džaka smeća. Računajte koliko je to džakova smeća ako nas je 15. Koliko je to kad se pomnoži sa 52 ponedeljka, koliko ih ima ove godine.
Međutim, dok su nekima džakovi simbol uređenja i ujedinjenja, za neka bića su oni smrt. Tako smo u akciji čišćenja 14. aprila našli u žbunju džak sa nekoliko štenaca, starosti od nekoliko nedelja. Bili su živi još uvek, tek bačeni, mokri od fekalija i urina.
Ne postavlja se više pitanje kako je neko mogao da ostavi četiri šteneta tako pored puta? Na nelogičnost tog čina je nemoguće odgovoriti. Ali se postavlja pitanje – zašto je čekao nekoliko nedelja? Zašto ih je ubio baš na ovaj način? Zašto nije ostavio i majku sa štencima, pa da makar imaju neku šansu da prežive.?Da li je naučio iz ovog iskustva da ženku ipak treba sterilisati? Da, “kaže narod” da sterilizacija nije prirodna, ali nije prirodan ni plastični džak u koji su štenci ubačeni. Nije prirodno ni ubiti ih na taj način, ostavljanjem pored puta, u žbunju. I onda – zašto ih nije prvo ubio, pa tako ubijene bacio? Čemu taj čin vezivanja živih štenaca u džak. Da li pored svog tog zverstva u sebi, ipak postoji neka razređena doza čovečnosti koja je sprečila tog nečoveka da zada taj udarac? Da li ih je ostavio da se muče jer mu je bilo preteško da ih ubije ili je uživao u ideji da se negde tako muče?
Danas je Azil za pse Kovin reagovao. Štence su odneli, promrzle, okupane u urinu, u azil u kom ima previše pasa, a premalo zaposlenih. Odnešeni su, a svima nama je bilo jasno da su otišli da uginu u nekim malo boljim uslovima od džaka pored puta.
Pre akcije čišćenja ubijeno je četiri šteneta. Ubio ih je čovek onda kada nije sterilisao ženku, iako nema uslove za štence. Kad ih je stavio u džak i bacio pored puta. Kada je otišao, sa zvukom cviljenja u ušima.
Ubili smo ih i mi, verovatno pomalo, kad smo ih našli i dali u azil – jer niko od nas nije imao uslove za brigu o štencima. A nemamo ni njihovu majku koja bi ih čuvala. Ubio ih je sistem u Srbiji koji nema adekvatnu podršku ili finansiranje azila.
Živimo u čudnim vremenima gde je teško pisati o psima ili shvatiti ubistvo pasa ozbiljno, kada oko nas umiru ljudi na putu do škole, posla ili obdaništa. Na putu, udareni automobilima, na rampama, pod nadstrešnicom. I sad mi je nelogčno da pišem o psima dok smo svi ugroženi i borimo se za živote i slobodu na ulicama. Ali ipak, kada budem stajala još jedan petak ponavljajući imena 16 žrtava svaki minut blokranja raskrsnice, moraću da otćutim još 4 sekunde za jadne pse iz džaka. Ponadaću se, verovatno uzaludno, da su ipak uspeli da prežive. Nisu imali neke šanse u ovom našem društvu. Možda će neki drugi štenci imati, ako promenimo društvo. Možda ćemo tad imati veće šanse i mi.
