Piše profesor Dejan Kreculj
02.08.2025. – Pravo leto stizalo je uvek kada se pojavi bostan. Sećam se Kovina iz sedamdesetih godina, mirnijeg i opuštenijeg, kada su se topli, letnji dani lagano protezali po pošljunčenim ulicama, jer asfalta je bilo samo u većim. Idilični mir gluvih prepodneva remetili su jedino ulični prodavci bostana svojim prepoznatljivim oglašavanjem: „Bostana, bostana…“
Najčešće su dolazili na malom traktoru Fergusonu s prikolicom, često preuređenom špediteru, natovarenom lubenicama i dinjama. Na zadnjoj strani bio je pričvršćen pijačni kantar koji se lagano ljuljao dok je ceo karavan prolazio neravnim sokacima.
Kada bi se začulo da ide bostandžija, baš kao u dokumentarnim filmovima Koste Novakovića, svi bismo izlazili na ulicu i čekali da prodavac stigne. A oni bi zastajkivali, ljudi bi birali, kuckali lubenice, pravili „zadele“. Bostan je tradicionalno dolazio iz Brestovca, i tada poznatog po kvalitetu.
Kada je napravljena nova pijaca, onakva kakva je i danas, na parkingu su se predveče dovozile prikolice sa svežom robom, a prodavac bi, pokriven i ušuškan gunjevima, tu prenoćio do ranog jutra, spreman za trgovinu. Bostan se prodavao na svim većim raskrsnicama, pa je svako imao svog pouzdanog bostandžiju.
Otvaranjem mosta ka Smederevu, u ovaj način snabdevanja uključili su se i voćari i vinogradari. Još uvek mi je živo sećanje na jednog dedicu koji je lagano vozio žuti traktorčić Tomo Vinković sa prikolicom punom grožđa. Sitan, suv čovek, glasno se oglašavao: „Grožđa, narode, grožđaaa!“ Za nas tada neobično odeven u narodno odelo „iz preka“, on je nudio svoju robu i lepo je prodavao, nabrajajući sorte: smederevka, amburka, kardinal … Neki, koji su češće kupovali kod čika Srbe, znali su da ispod ponjava nudi i nešto „drugo“, pa su na radost kupaca na svetlosti dana zablistale flaše sa rakijom.
I danas ima dobrog bostana, dobrih prodavaca i kupaca, jer svako vreme nosi svoje posebnosti po kojima se pamti, ima svoj šmek. Danas se bostan kupuje i online i na parče, uličnih prodavaca gotovo da nema.
Ipak, ponekad u podnevnoj, letnjoj, gluvoj tišini, dok nešto čitam ili pišem, zastanem i učini mi se da čujem sa ulice: „Bostana, bostana…“ To je zvuk koji me vraća u neka jednostavnija, mirnija vremena, kada je dolazak bostandžije bio jasan znak da je pravo leto konačno stiglo, da nas poziva na užvamo u njemu.
I sada kao da čujem, da doziva bostandžija, ili je samo sećanje i želja?
