Piše profesor Dejan Kreculj
Vrelo vreme ove godine podstaklo je ranije cvetanje mnogih biljnih vrsta, pa tako i ivanjskog cveća. Iako je suša smanjila njegov broj, ivanjsko cveće se ipak žuti po obodima njiva, spremno za pletenje venčića – zajedno s hajdučkom travom.
Sećam se dana, ne tako davnih, kada su ljudi tumarali po Crvenki, uz stari Rimski put, kroz visoku travu spremnu za košenje. Svako je tražio što više žutih cvetova. Galama, trčanje, čupanje. Kad sam zamolio da ne čupaju biljke iz korena, gledali su me s podsmehom. A trebalo je samo rukom opipati kolence bliže korenu i tu nežno pritisnuti – da cveće izraste i dogodine. Uz radost koju nam pruža, valja misliti i na njeno sutra.
Ivanjdan – ili Ivandan – praznik je rođenja Svetog Jovana Krstitelja, koji se slavi 7. jula po novom, odnosno 24. juna po starom kalendaru. U srpskoj tradiciji, toga dana na vrata kuće stavlja se Ivanjski venac – ispleten od ivanjskog cveća. U prošlosti, ta biljka imala je posebnu ulogu i značenje.
U Kovinu i okolnim selima, naročito u Gaju, odakle je bila moja majka, devojke i žene su za Ivanjdan brale ivanjsko cveće, hajdučku travu i drugo poljsko bilje. Od toga su plele venčiće, u koje se uplitao i čen belog luka. Domaćin bi venac postavio visoko na zid kuće, van domašaja ruke. U narodu se verovalo da se uoči Ivanjdana venac može „ukrasti“ – najčešće zbog dece. Venac su, verovalo se, uzimale majke ili bake beba koje mnogo plaču. Držao bi se detetu pod glavom tri noći, a zatim vraćao na kuću s koje je uzet – da odnese plač sa sobom.
Danas, u digitalnom dobu i uprkos tehnološkim čudima, običaj nije nestao. Ma gde da živimo, ma koliko da se svet promenio, još se ponegde isplete venac i okači iznad ulaznih vrata – da bdi nad domom, čuva ga od lošeg i zlog. Za svaki slučaj.
