Piše profesor Dejan Kreculj
Postoje u našem Kovinu reči koje su kao stari alati – ne koristimo ih svaki dan, ali kad zatrebaju, ništa ih ne može zameniti. Naš lokalni govor nije samo način sporazumevanja, to je arheologija u malom, skrivena u svakodnevnim rečenicama koje izgovaramo u susretu sa komšijama ili na pijaci.
Bitka za jedno slovo: Brndza i budze
Da li ste ikada probali da zapišete onaj zvuk koji čujete u reči brnǯa? Ako napišete „brinza“, to je onako kako kažu u Beogradu ili u knjigama. Ali mi znamo da to nije to. To naše „dz“ je poseban glas ǯ – namestiš usta za D, a kažeš Z. To je zvučni otisak Banata.
Nema ga u našoj azbuci, Vuk ga je izbacio jer ga u Srbiji nisu koristili, ali kod nas je preživeo u reči budze (jer usne zvuče nekako tanko spram pravih budza) ili u onoj masnoj, pravoj brndzi koja se ne seče, nego lomi. To je zvuk koji nas odaje, po njemu se prepoznajemo čim progovorimo negde dalje od pančevačkog mosta.
Magija brojanja: Jedared, dvared, trired… i tu stajemo
Druga specifičnost našeg govora je to čuveno brojanje. Ako majstor uradi posao kako valja, kažemo da ga je uradio „jedared“. To nije samo broj, to je sertifikat kvaliteta. Znači – uradio čovek iz prve, besprekorno, nemaš šta da popravljaš.
Ali, naša lokalna leksika ima čudno pravilo. Možemo nešto uraditi jedared, možemo košulju oprati dvared ako je „zdravo prljava“, a seme možemo posejati i trired ako je godina baksuzna pa „tek gdigde niklo“. Ali, tu se naša stara matematika završava. Niko u Kovinu nikada nije rekao da je nešto uradio „četirired“ ili „petred“. Od broja četiri, mi se vraćamo u standard – četiri puta, pet puta…
Zašto je to tako? Verovatno zato što je „trired“ bila poslednja granica strpljenja ili potrebe da se radnja broji tim starim, melodičnim nastavkom. Sve preko tri je već previše posla i muke da bi mu se tepalo.
Jezik koji se ne predaje
Ove reči i zvuci polako blede. Lingvisti beleže definicije, ali život je u primerima. Kada majstoru Miti kažemo: „Mani se moleraja, jedared si mi krečio i nećeš više!“, u tu jednu rečenicu stane i kritika, i istorija, i sav onaj naš banatski inat.
Čuvajmo te naše „nepismene“ glasove i čudna brojanja. Jer, kad god kažemo brndza umesto brinza, ili dvared umesto dva puta, mi zapravo čuvamo onaj autentični kôd Kovina koji se ne uči u školi, nego se nasleđuje uz miris dunja i taze pečenog hleba.
Poslušajte i pogledajte na https://tinyurl.com/bdfcstd6
