Piše profesor Dejan Kreculj
S godinama, sve češće razmišljam o rečima. O onima koje su ostale, koje se još uvek govore, ali i o onima koje su tiho iščezle iz svakodnevnog govora – zamenjene novim izrazima, drugačijim značenjima, često i potpuno novim jezikom.
U mom detinjstvu, jezik je bio živ, raznobojan, pun izraza koje sam upijao iz razgovora starijih – u kući, na ulici, u prodavnici, na pijaci. Bio je to jezik Kovina, jezik svakodnevice u gradu koji je oduvek bio mesto susreta različitih svetova. Govorilo se srpski, ali s primesama nemačkog, mađarskog, rumunskog – ponešto iz administracije, ponešto iz kafane, ponešto od komšija. Svaka reč nosila je trag nekog vremena, nekog čoveka, neke situacije.
Tako je, na primer, reč šaloni bila sasvim obična i svakodnevna. Šaloni su bila spoljašnja drvena okna – ne prozori, već šaloni. Otvarali su se, zatvarali, premazivali, čuvali dom od zime. Danas se ta reč retko čuje. Nedavno mi je prijatelj ispričao kako ga je unuka pitala: „Deda, a šta su to šaloni?“ Kad je pokušao da objasni – ni druge reči koje je upotrebio nisu joj bile poznate. To je onaj trenutak u kojem čovek shvati da se jezik promenio – a s njim i svet.
Ali nisu nestale samo reči. Nestali su i predmeti, običaji, načini života koje su te reči opisivale. Danas više nema špenglera, već limara. Nema šustera, već obućara. Nema kaspina, već mesara. U detinjstvu sam mislio da je gembeš neko zanimanje – a zapravo je to bio nadimak za čoveka koji zna da uživa u životu. Reči su bile slike. A kada nestanu reči, gubi se i deo te slike.
Kovin je grad kroz koji se prolazilo, u koji se dolazilo i u kojem se ostajalo. Mnogi su iz njega odlazili prema Beogradu, svetu, boljem životu. A za sobom su ostavljali tragove svog jezika. Tako je u govor ušla nemačka caka umesto dosetke, turski kabast umesto glomazan. A danas, kad većina vremena provodimo pred ekranima, svi po ceo dan daunlouduju, gugluju, a kompjuter s vremena na vreme i „zabaguje“.
Unuka mog prijatelja nije znala ni šta je šifonjer. I to je slika – o svetu u kojem je ta reč postala neupotrebljiva jer se izgubio predmet koji označava.
Ono što me danas raduje jeste da mnogi ipak osećaju potrebu da te reči sačuvaju. Pišem ih, beležim, istražujem – ne iz nostalgije, već iz želje da ne zaboravimo ono što nas je oblikovalo. Jer jezik nije samo sredstvo komunikacije – on je ogledalo jednog vremena i duhovne geografije naroda. Svaka izgubljena reč je kao ugašena svetiljka u pamćenju prošlih naraštaja.
Vođen tim osećajem, nedavno sam pripremio knjigu „Kovinski govor između istorije i sećanja“ – zabeležene reči, izrazi, uzrečice i njihova priča u vremenu. Knjiga se besplatno može preuzeti na adresi: https://tinyurl.com/2y5xme3j Neka vam to bude poklon za godišnjicu našeg druženja na ovim stranama. Živi mi i zdravi bili i još dugo se pisali i čitali. Živeli!
