U podnaslovu ovog projekta zaista jeste Kovin bez barijere, ali pozitivni primeri koje nalazimo u bližem ili daljem okruženju ili u svetu, mogu pomoći da se osobama sa invaliditetom život učini ravnopravnim sa osobama koje invalidnost nemaju. Oni nemaju posebne potrebe. Njihove su potrebe identične našima: šetnje, bioskopi, pozorišta, koncerti i nadasve- osećaj da doprinose! Da su korisni zajednici i sebi. Posle osamnaeste godine sistem ove ljude više ne vidi. Po neko udruženje, neka organizacija, s vremena na vreme, bez dugoročnih i trajnih efekata. Ovo je priča iz Subotice. Tačnije, samo uvod u priču u koju su ušla tri drugara, spremni da ulože sopstvena sredstva u jedan socijalni projekat jer njihova ideja vodilja je da smo svi jednaki! Za početak, samo priča sa nedavno realizovane radne akcije u početnom uređivanju FORTRESTA- tvrđave odmora. Ovo je uvod u priču kako plemeniti ciljevi lako nađu put za podršku i solidarnost. O ciljevima, idejama i planovima u narednom tekstu.
„Jutra u Vojvodini umeju da te prevare. Kreneš kroz peščaru, misliš ideš na još jednu vikend akciju sa termosom kafe i radnim rukavicama u gepeku, a zapravo ulaziš u priču koja te malo prodrma iznutra.
Magla je tog jutra visila nisko, kao da je neko zaboravio da je skloni sa scene. Žuta, osušena trava šuštala je pod nogama, a sunce je kroz tu belu izmaglicu probijalo stidljivo, kao engleski džentlmen koji kasni na čaj. Vojvodina u vintage izdanju – samo što umesto londonskih parkova imaš peščaru i severac koji te podseća da si živ.
Supruga i ja dobili smo poziv u Viber grupu. Zvuči bezazleno: “Nedelja , 9h. Radna akcija. FortRest.”
Klikneš “Dolazim” i nema nazad. FortRest – socijalna farma koju su osnovala trojica naših drugara. Tri lika sa idejom koja je na papiru zvučala ambiciozno, i priznajem da ih iz prva i nisam do kraja razumeo. Napraviti oazu za momke i devojke sa smetnjama u razvoju. Ne geto. Ne izolaciju. Ne još jedan projekat za skupljanje humanitarne pomoći. Oazu. Mesto gde će priroda, životinje i smisleni sadržaji raditi ono što birokratija ne ume. Da vrate dostojanstvo, radost i osećaj pripadanja.
A onda su odlučili da to ne bude zatvoren krug. Nema kapije sa natpisom “samo za odabrane”. Naprotiv. Ideja je da se zajednica umeša, zaprlja ruke, upozna se, razbije predrasude i usput možda sruši i po koji zid – bukvalno i metaforički. Savremena inkluzija, ali bez konferencijskih stolica i PowerPointa. Sa lopatama, četkama i blatom na patikama.
Za vikend smo rušili, farbali, sadili. Neko je skidao stare grede, neko je krečio zidove, neko je nosio šut. Sve je ličilo na neku davno zaboravljenu mobu iz vremena kada su ljudi jedni drugima dolazili bez kalkulatora u glavi. Nije bilo velikih govora. Samo rad, smeh i onaj pogled koji kaže: “Tu sam. Računaj na mene.”
Domaćini su sve isplanirali do detalja, ali bez ukočenosti. Deca nisu bila “sklonjena da ne smetaju”. Bila su u centru akcije. Mali, ozbiljni ljudi sa rukavicama koje su im malo prevelike, ali sa entuzijazmom koji je taman po meri sveta.
Posadili su 40 sadnica voća. Četrdeset. Svaka rupa u zemlji bila je mala pobeda nad idejom da se ništa ne može promeniti. Gledao sam ih kako zatrpavaju korenje, tapkaju zemlju i zalivaju buduće krošnje kao da već vide senku pod kojom će jednog dana sedeti. Ko zna možda će se kroz nekoliko godina baš ispod tih budućih hladova odmarati, igrati i zaljubljivati.
Dan je bio topao i sunčan, kao da je i vreme odlučilo da bude saučesnik. Energija? Teško ju je opisati bez da zvučim patetično, ali bila je stvarna. Mešavina prijateljstva, solidarnosti i neke zdrave ludosti koja ti kaže da svet ipak može da se pomeri – makar za jedan salaš, jednu farmu, jednu zajednicu.“
Farmer
Priredile Kovinske info
