Na slici ispraćaj u penziju. Pored Eugena su Milanka Jeftović,(njegovo levo) Milka Erski,(njegovo desno) Velimir Petru, Milanka Radović (iznad)
Piše Gabrijel Paul
Moj deda Eugen Paul, iako Nemac poreklom, Mađar po izboru, učinio je neke važne stvari za ovaj naš Kovin. I na to sam jako ponosan.
Po pričanju čika Živanka (ne znam prezime nadimak “Nerast” ali ne baš za pristojno društvo) on je bio taj koji je “doveo” Pančevačku banku u Kovin. Čika Živanko mi je to lično rekao jednom prilikom u bifeu “Kod Andreje” (stariji Kovinci znaju gde je to). Mnogo kasnije sam ja to malo istražio i to izgleda ovako. Šezdesetih godina moj deda je bio načelnik za privredu, (Vlada Rajić kaže da ga je na to mesto zvao njegov otac, predsednik opštine čika Steva) i bio je deo ekipe koja se zalagala da Kovin dobije banku. Ali i tada su radile veze. Naime, moj deda stric Bela (Adalbert), dedin rođeni brat po ocu (koji je živeo sa nama u kući, i koji je obožavao moga oca) pre rata bio je član upravnog odbora Kovinske banke, (koja je imala veze sa Pančevačkom pučkom bankom iz koje je nastala Privredna banka Pančevo). Rat se završio, sistem se promenio, ali neki ljudi ili njihova deca su ostala u bankama (jednom bankar, uvek bankar).
Iako posle rata potpuno razbaštinjeni, ono što su u sebi nosili, lično obrazovanje, sposobnost i iznad svega ljudskost, bilo je potrebno i novoj vlasti. Tako je Eugen postao važan mehanizam u tom zamajcu izgradnje i obnove ratom i revolucijom promenjene zemlje.
Nedavno smo pisali o Eugenu Paulu, inženjeru mašinstva, specijaliziranom za mlinsku industriju, čoveku koji se obrazovao u Drezdenu, čija je porodica bila jedna od imućnijih u Kovinu i o njegovom humanom i ljudskom gestu tokom II svetskog rata. Njegovog unuka Gabrijela Paula zamoli smo da nam ispriča svoja sećanja vezana za dedu Eugena i to ko je on bio i gde je sve ostavio svoj trag u privrednom i društvenom razvoju opštine?
Nekoliko razgovora što zvaničnih , što nezvaničnih, i Privredna banka Pančevo donosi odluku da otvori filijalu u Kovinu. Naravno da su u tome učestvovali i drugi ljudi, ali i moj deda. (Otud ona rečenica na početku).
No, ova priča ima i drugu stranu medalje (kao i svaka, uostalom). Kad je moj otac došao iz vojske čekalo ga je radno mesto u Banci. Deda je znao da od studija nema ništa, a već se i oženio i dobio dete (t.j. mene), pa su se on i deda stric pobrinuli za njihovog jedinca, (čist nepotizam da upotrebim savremeni izraz).
Drugu priču mi je ispričao moj otac. Kad je trebalo da Kovin dobije šećeranu, deda je bio deo tima koji je svaki dan išao za Novi Sad u Ministarstvo, radi pregovora. Svako jutro je službeni auto dolazio po dedu kući i uveče ga vraćao. Koncept sa svim podacima deda je pisao na kutiji šibica ili cigara. Nisam mnogo znao o tome sve dok nisam i ja radio u kampanji (kao i svi mladi u jednom period – davne 1983). Jedan od šefova smene, čika Mile (mislim Milenković) je jednog dana tresnuo ispred mene knjžurinu A4 formata sa sigurno više od1000 strana. Bilo je to uputstvo za rad šećerane sve sa skicama mašina i hala.
Slika sa babom i mamom (snajom, nastavnicom Marijom Paul).
Baba (zvana Oma od omama na Mađarskom baba) Dora (Teodora Bartulov) negde možda 1975. (i na stolu „Rozental“ porcelan postavljen za svečani ručak).
“Pročitaj šta piše na dnu prve strane” rekao mi je čika Mile. Pisalo je: Preveo sa Nemačkog Paul Jene(Eugen). Deda je po struci bio mašinski inženjer (specijalnost mlinske mašine), studirao je u Nemačkoj (pre nego što je Hitler došao na vlast). I danas mi je žao što se, kad se Šećerana raspadala, nisam setio da uzmem bar tu prvu stranicu elaborata.
Moj deda je Kovinu dao Mlin, Banku i Šećeranu (naravno da je bio “šraf u mašini”, ali jedan od bitnijih). Nikad ništa nije tražio, radio je to i zbog sebe i zbog Kovina. Što mi nismo bili pametni da to sačuvamo (sem delimično Banke), sami smo krivi.
Ovakve priče nam trebaju. Dokaz da smo nekada bili samo obični divni ljudi. Kovin je divno mesto ako čovek zna da iz njega uzme ono najbolje.
Koliko je bio veliki čovek gospodin Eugen Paul, pričao mi je moj otac Velimir Petru. Gospodin Paul, kako ga je zvao moj otac, za vreme rata kada je vodio Nemce u lov u Deliblatsku peščaru na Čardaku, gde je bila partizanska baza, videli su partizane. Gospodin Paul je rukom odmahnuo i rekao Nemcima da su to neki radnici u šumi. Tako da nisu otkriveni ni partizani, ni njihova baza. Moj otac je radio i u Pučkoj banci i bio prvi direktor Pančevačke banke i pričao je kako mu je u radu mnogo pomogao gospodin Eugen Paul.