Foto: Jene u Oklandu
Piše Gabrijel Paul
Imam još neke kratke priče o mom dedi Eugenu, koga su svi zvali Jene, koje su mi drugi pričali. Jednu od njih i matičarka Milena Milosavljwević.
Deda je prešao u opštinu 1956. godine na mesto načelnika za privredu, na poziv Steve Rajića koji je tada bio predsednik opštine. Inače Steva Rajić je iz Vuka Karadžića (Srpske ulice) i njegov otac je bio jedan od onih čiju je glavu deda spasio 1942. Čika Steva se već pre toga krio kod rođaka u Srbiji.
Priča iz doba kada je deda Jene radio u opštini ima nekoliko, neke sam već ispričao. Ova ima veze sa onim dobro poznatim stazama za hodnike, dugačkim koliko i hodnici u opštini, što su sa obe strane imale široku borduru. Milena Milosavljević, matičarka koja je sklopila mnoge brakove pa i moj i Vesnin, došla je u Opštinu iz Dubovca. Pošto je odrasla na selu nije umela lepo (damski) da hoda. Deda je svako jutro dolazio ranije na posao i terao je da hoda po širokoj ivici tepih staze u hodniku sa knjigom na glavi. „Tako me je naučio da hodam kao prava gospođa“ su njene reči kada mi je za ovo ispričala.
Za mlin imam samo neke kratke crtice. Jednu od njih mi je ispričala žena čiji je otac radio u mlinu (dok sam radio u taksiju). Ona je tvrdila da je deda svaki dan, tačno u šest palio dizel motor. Kad to čuju mlinari koji kasne počinju da trče na posao pošto znaju koliko je sati. Kaže da je deda to radio i kad je prešao u Opštinu i kasnije u SDK iako je radio od sedam sati i iako nije više radio u mlinu i bio nam je oduzet.
Druga kratka crtica je o vrućoj vodi. Naime nekoliko ljudi mi je pričalo kako su se kupali ispod cevi koja je vodu koja hladi dizel motor, odvodila u Ponjavicu. I kratak dodatak. Deda je pričao kako dok je bio mali Ponjavica je bila plovna i kako su šlepovi dovozili žito u mlin. Kakva šteta što je sad pretvorena u kanal.
