Uspomena iz „vojničkih dana“, Jene prvi s leva, sedi
Piše Gabrijel Paul
Po završetku škole za rezervne oficire deda je dobio službu u obalskoj artiljeriji, tada jedina dva garnizona su bila u Petovardinu i Baošiću u Boki Kotorskoj. Deda je odabrao Boku, nije hteo Petrovaradin, uvek je govorio da mu je to previše blizu. I nakon završetka služenja, kao rezervni oficir, morao je da u nekim dvogodišnjim periodima provede određeno vreme na službi u Boki. Na nekim slikama koje sam našao vidim da je išao i do Dubrovnika i Splita a i po okolini Boke. Nikad o tome, kao i o samom aprilskom ratu 1941. godine, nije pričao osim dve priče.
Prva je da je kada je mobilisan nekoliko nedelja pred rat, jednoga dana u zaliv lagano doplovila, nošena talasima Italijanska protiv-brodska mina. Izgleda kao velika kugla sa antenama (detonatorima) koji štrče na sve strane. Pošto nije postojao drugi način da je unište vojnicima je naređeno da pucaju u nju ne bi li pogodili antenu (detonator). Posle svakog pucnja vojnici su se zaklanjali iza niskog zida koji je trebalo da ih zaštiti od eksplozije. To je tako trajalo do podne, kad su oficiri obećali sanduk šampanjca onome ko pogodi minu. Vojnici su posedali na zid i počelo je ozbiljno takmičenje. U jednom trenutku neko je pogodio i mina je eksplodirala. Od siline eksplozije svi su popadali sa zida, bilo je pocepanih uniformi, a nekolicina se ugruvala. U svakom slučaju vojnici su uveče podelili sanduk šampanjca.
Druga priča je o dedinom povratku iz rata. Po kapitulaciji Italjani, koji su ušli u Dalmaciju, pustili su ih kućama, iako nikad nije rekao, pretpostavljam da je uticaj imao dedin Nemački koji je odlično govorio. Uglavnom on je peške, ili na seljačkim kolima, stigao u Beograd gde je u Dunav bacio revolver i oficirsku sablju, što ja nisam nikako mogao da prežalim, i stigao kući. Nikad nije pričao kako je prošao taj put i da li se nešto usput događalo, kao što nikad nije pričao ni o ratu. (Priče o njemu iz rata sam čuo od drugih ljudi, kad je već umro, a tata ih je potvrdio.)
Ono što je zanimljivo je da nikad više posle toga nije išao na more, iako je baka Dora išla nekoliko (ja se sećam bar tri) puta sa najboljom drugaricom – tetka Babuci. (Babuli Klajn ćerka doktora Rudolfa Klajna jednog od gradskih lekara).
Samo jednom, kada smo Dženi i ja išli na letovanje preko Crvenog Krsta (Dženi je završio treći, a ja šesti razred, leta 1973) u Baošiće, pitao me je da mu pričam gde smo bili smešteni. Kad sam mu ja ispričao kako je izgledao naš smeštaj, samo je kroz blagi osmeh rekao da je to bila njegova kasarna, a zgrada u kojoj smo spavali, spavaonica njegovog voda. Do detalja se sećao ulaza, upravne zgrade, trpezarije i kantine (koja je pretvorena i prodavnicu). Život je ponekad baš opasan šaljivdžija.
O samom ratu nikad nije pričao ni kako su pregurali ratni i poratni period. Iz rata su tri priče sve tri sam čuo od drugih ljudi deda o tome nikada nije ni reč rekao. Jednom samo jednom se baba Dori ispred mene omaklo nešto u stilu oprosti im bože oni ne znaju šta je za njih uradio, na šta je deda blago povišenim glasom rekao: „Dora“ i tu je bio kraj svake priče.
