Prvi novembar. Dan koji nikada nećemo zaboraviti. Iako znam da moram rano da ustanem i da krenem put Novog Sada jer srce tako kaže, nisam mogao da spavam. Obuzeo me je neki nemir, bojao sam se da se ne uspavam. Ali znao sam da moram biti tamo.
Iz Kovina, kao i iz cele Srbije, tog su jutra mnogi krenuli sa istom mišlju i istim motivima. Bez organizacije, bez dogovora, bez transparenata. Samo sa jednom željom: da budemo tamo gde se sećanje ne gasi. Bilo je i naših sugrađana koji su danima ranije pošli iz Beograda, pešice, sa zastavom opštine Kovin na ramenu.
U Novi Sad smo stigli oko deset sati. Već tada je bilo jasno da se nešto veliko dešava Kolone ljudi kretale su se u jednom pravcu, ka železničkoj stanici. Bez galame, bez uputstava, svi su tačno znali gde treba da idu. Kao da nas vodi ista misao. Kako smo se približavali, masa je postajala sve gušća. U jednom trenutku gotovo da se nije moglo proći, ali niko nije gunđao. Ljudi su stajali mirno, gledali ispred sebe, u mesto na kojem se pre tačno godinu dana dogodilo ono što nijedno društvo ne bi smelo da zaboravi.
Znam da je mnogo ljudi došlo na komemoraciju, ali sam želeo da vidim razmere tog skupa, da to zaista doživim. Uspeo sam da se popnem na autobusko stajalište (znam ispao sam nekulturni kreten, ali morao sam), samo da bih mogao da obuhvatim pogledom sve to što se dešava, ali i vama da prenesem deo atmosfere. I tada me je obuzelo zaprepašćenje, jeza, ali i neka čudna radost. Radost što sam među ljudima koji osećaju isto. Jeza jer sam znao zašto sam tu. Preda mnom je bilo more ljudi, tiho more koje diše istim ritmom. I u tom moru, svako je znao zašto je tu.
A onda je počela tišina. Šesnaest minuta. Šesnaest dugih, teških minuta u kojima se svet zaustavio. Na svaki otkucani minut, u nebo je poleteo po jedan balon u obliku srca. Crveni, nežni, polako odlaze u visine. Svaki je nosio simboliku jednog izgubljenog života, jednog prekinutog sna. Gledao sam ih kako nestaju u oblacima i osećao kako mi se u grudima nešto steže. Steže se i zbog njih čija su srca prestala da kucaju i zbog misli da sam pre godinu dana ipod te nadstrešnice mogao biti ja ili neko meni blizak.
Tih šesnaest minuta bilo je više od komemoracije. To je bio trenutak u kojem se sve reči gube, a ostaje samo tišina koja govori više od bilo kakvog govora. Ljudi su plakali, grlili se, držali jedni druge za ruku.
Dok sam stajao tamo, među desetinama hiljada ljudi, osetio sam koliko smo svi mali pred takvom tragedijom, ali i koliko zajedno možemo biti veliki kad se sećamo. Taj osećaj jedinstva, tišina ispunjena poštovanjem i tih šesnaest srca što su se uzdigla ka nebu, to je slika koja će mi ostati zauvek urezana. Prvog novembra u Novom Sadu okupila se mladost i ljubav Srbije.
Zbog njih, zbog šesnaest duša koje su tada zauvek zatvorile oči, moramo da pamtimo. Da govorimo. Da ne dozvolimo da se ponovi.
Miloš Ljiljanić
