Piše: prof. Dejan Kreculj
Dok se pripremamo za proslavu Svetog Save, praznika koji duboko prožima naš prosvetni i duhovni život, radoznalost me je ponovo odvela do peštanskih digitalnih arhiva. Želeo sam da saznam kako je naša varoš u godinama pred Veliki rat obeležavala 27. januar. Stranice lista „Kevevári Napló“ iz 1911. godine ponovo su progovorile, otkrivajući nam sliku gospodstvenog Kovina koji je sa velikim uvažavanjem slavio prvog srpskog prosvetitelja.
Svetosavski bal: Sjaj kovinske „plesne karte“
U arhivskim zapisima na mađarskom jeziku, Sveti Sava se ne pominje samo kao crkveni praznik, već kao centralni društveni događaj, često nazivan „Szent Száva-estély“ (Svetosavsko veče) ili „Szent Száva-bál“. Savindan nije bio zatvoren unutar školskih zidova; on je izlazio na kovinske ulice i ulazio u najlepše dvorane tadašnjih kafana i hotela.
Kao što je u Pančevu, Vršcu i drugim banatskim gradovima bio običaj, tako su i kovinske dame te večeri uz svečane toalete nosile i male, elegantne plesne karte (tancirend). U te knjižice, ukrašene srebrnim nitima, upisivali su se kavaljeri za svaki ples – od početnog srpskog kola, preko otmenog valcera, do razigranog kadrila. Dvorane su bile ukrašene trobojkama i zelenilom, a novine bi pedantno beležile prisustvo elite. Bio je to prostor gde se pokazivao prestiž, ali i dobročinstvo, jer je sav prihod od ulaznica išao u fond za odeću i ogrev siromašnih đaka.
Multikulturni sklad i rumunska braća
Izveštaji svedoče da su ovim svečanostima redovno prisustvovali ugledni Mađari i Nemci, lokalni zvaničnici i sreski načelnici. Posebno je važno istaći prisustvo predstavnika rumunske zajednice. Naša pravoslavna braća Rumuni, čija je zajednica u Kovinu i danas izuzetno aktivna i društveno organizovana, bili su nezaobilazan deo svetosavskih slavlja, čuvajući duh pravoslavnog zajedništva koji je bio temelj kovinskog suživota u okvirima monarhije.
Zapisana imena kao istorijski fakt
Čitajući spiskove darodavaca i organizatora iz tog perioda, promiču prezimena koja su udarila temelje građanskog Kovina. Tu nalazimo porodice kao što su Margan, Brankov, Milosavljević, Arnovljev, Stajić… Posebno mesto u ovoj povorki zauzima porodica Despinića plemenitih „ot Komorišta“. Kao istinski ktitori i darodavci kovinske crkve, oni su svojim primerom pokazivali šta znači plemićka odgovornost prema sopstvenom narodu. Pominjanje ovih imena u mađarskoj štampi nije bilo samo protokolarno; bila je to potvrda njihovog ugleda i svesti da je briga o prosveti zapravo briga o budućnosti grada.
Tajna svetosavske perece: Slani trag tradicije
Ipak, najtopliji deo proslave odvijao se u porti i učionicama. Nakon što bi učitelj održao besedu o „nacionalnom prosvetitelju“ (nemzeti felvilágosító), nastupao je trenutak koji je svako dete željno iščekivalo – podela svetosavskih pereca.
Mnogi se pitaju: da li su te tadašnje perece bile kao ove današnje? Jesu, bar u onom najvažnijem delu. Bile su to velike, raskošne perece, umešene od belog brašna i ukrašene onim karakterističnim, tvrdim slanim prelivom koji pod zubima krcka baš kao i ovaj današnji. Pekari su ih pekli s posebnom pažnjom, jer se verovalo da ta „svetosavska so“ donosi mudrost deci. Donirali su ih lokalni trgovci i zanatlije, a običaj je nalagao da nijedno dete, bez obzira na imovno stanje, ne ode kući praznih ruku. Bio je to trenutak istinske solidarnosti, gde se kroz jedan skroman, slan dar povezivala cela zajednica.
Čitajući ove redove shvatamo da tradicija nije samo puko ponavljanje običaja, već živa nit koja nas spaja sa tim ljudima koji su pre više od jednog veka istom ovom kaldrmom hitali na proslavu. Sveti Sava u Kovinu oduvek je bio više od praznika – bio je to dan kada se slavilo znanje, bratstvo i ponos na sopstvene korene, uz otvoreno srce prema svim komšijama. Tako je i danas.
