Spasimo biblioteke zbog njih!
Lični stav
22.10.2024. – Deca su nam sve nepismenija, knjige se sve češće zamenjuju elektronskim uređajima, kratkim formama, skraćenicama, a onda se neko inventivno doseti da se uvede ušur na iznajmljenu knjigu. U nekim zemljama sveta, pa i u okruženju, prave male besplatne biblioteke na ulicama, da ljudi slobodno pozajmljuju i razmenjuju knjige. U jednom gradu u Danskoj napravljena je besplatna biblioteka na odlagalištu otpada. Na deponiji, da biste razumeli bolje. A šta mi radimo? Mi genijalno smislimo da naplatimo 15 dinara od svake izdate knjige. I to samo ukoliko je knjiga izdata u javnoj ustanovi kojoj je to delatnost. Školske biblioteke se izuzimaju. I biblioteke u bolnicama, staračkim domovima… Samo državno registrovane, one fine, tople, pametne kuće u koje ljudi koji bi da se prehrane duhovnošću i pametnim razgovorom, odlaze, pa unezvereno gledaju u sve te nove naslove, očajni što imaju samo jedan par očiju, što ne mogu da čitaju brže, više, dve tri knjige odjednom.
Ali, kome je pa čitanje dobro donelo? Što više čitaš, više se pitaš. I onda se neko spretan doseti, napravi udruženje, predstavi to verovatno nekom svom bliskom negde u državnim aparatima, ovaj pak da ga skine s glave, jer koga pa briga za te knjige, kaže provućiće mu to. I evo!
I evo, dok civilizovani svet sve čini da knjiga bude svuda, svakom dostupna, mi koji se busamo u Nemanjićke zlatne viljuške, u prvu štampariju, u prosvetitelje, u savršeno pismo, u Nobelovca… sad ćemo naplatiti svaku knjigu!
Da stvar bude jasna: netom formirano Udruženje Organizacija za ostvarivanje reprografskih prava Srbije, samoimenovala sa za onog ko će da ubira danak, a posle će se videti. Koliko smo uspeli da saznamo u razgovoru sa bibliotekarima, članovi tog udruženja su mahom prevodioci, tek-tek neki pisac i zaista je upitno kako će se deliti tih 15 dinara po izdatoj knjizi?
A drugo: šta ćemo sa stranim piscima? Ko će njima ili njihovim naslednicima slati novac na ime autorskog prava u pošteno donetim merama uzetog danka od biblioteke i čitalaca, pa to slati svuda po svetu?
Uzburkala se čitava javnost, biblioteke su u strahu da će ovim nametom doći pred bankrot ili, u najmanju ruku, ostaće bez sredstava za nabavku novih knjiga. Jer, raspitali smo se, ako se samo iz kovinske matične biblioteke i ogranaka godišnje izda oko 18.000 knjiga, puta 15 dinara svaka, to je oko 270.000 dinara, a to je više od četvrtine ukupnog fonda za nabavku novih knjiga. Ko će dati te pare?
Kažu, ne brinite, „puška je zakočena“, neće čitaoci. Ali ko će? Biblioteke? Odakle? Sa kog konta?
I, pobogu, zašto?!
Izdavači već plaćaju autorima autorska prava, prevodiocima njihove usluge, kome sad opet da se za istu knjigu plati? Nekako sve ide ka tome da će se plaćati onom OORP-u koji se genijlno dosetio da uzme pare od preko 500 javnih biblioteka u Srbiji, a posle će se videti šta će i kako? Domaćim piscima i autorima po nešto, a strancima? E, pa tu nema kome. Kod njih tog ušura nema, oni za to ne znaju, a kad ne znaju, ne moraju ni da znaju.
I tako, posle svih nebuloza idemo da zatvorimo i biblioteke, da zatremo znanje, da raspustimo sve te ljude, da od tih prostora napravimo kladionice i kafiće, postavimo računare i sintetizujemo glave.
Ne znam kako vi, ali mi neki ne damo biblioteke!
Za nas neke to je mesto gde odemo kad nam je teško, kad nam treba svetla, kad bismo da pričamo sa autorima, kad hoćemo da ozdravimo u duši. I ne damo.
Potpisujemo peticiju i dižemo glas, protiv suludog pokušaja grupe ljudi da uništi to malo dobra koje još imamo da nas ohrabri i uteši.
E, da, sada je u toku i Sajam knjiga, kada se knjiga proda od tog dela ide, valjda, neki deo i autoru, ali niti mogu niti žele svi da kupuju knjige. Neko voli da dođe u biblioteku, da njuška po naslovima, sreće se s drugim knjiškim moljcima i da se oseća kao misleće biće.
Potpiši i ti peticiju, spasimo bilblioteke i spasimo sebe od duhovnog propadanja:
Violeta Živkov
