Piše: Violeta Živkov
Aleksandar Šapić, tehnički gradonačelnik Beograda, dao je odličan šlagvort za temu koju smo planirali već da obradimo. On je otvoreno, javno, rekao televiziji N1 da je još pre nedelju dana „doneo odluku da sa njima više neće da razgovara“. Gospodin Šapić se malo zaigrao. Niko mu nije rekao da postoji Zakon o javnom informisanju i medijima gde u
Članu 4 stoji: Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja, naročito prema njihovoj političkoj opredeljenosti i uverenju ili drugom ličnom svojstvu.
Član 8: Izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja, koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja.
A tu je još i etički kodeks koji donose sve lokalne samouprave, u kojima se odnos izabranih i imenovanih lica još detaljnije određuje u odnosu prema javnosti. Nažalost, model ponašanja koji se godinama samo razrađuje, daje za slobodu ljudima koji su izabrani da budu službenici javnosti, da se izdignu iznad javnosti i ponašaju kao da funkcionišu u paralelnom univerzumu, dok iz ovog univerzuma uzimaju novac.
Ima tome skoro desetak godina od kada se vrata prema javnosti u kovinskoj opštini, sve više zatvaraju, a kroz ključaonice ulaze samo odabrani mediji i kroz iste te otvore izlaze oblikovane informacije.
Dok je bilo reda, bilo je i novinara na veću
Dok je još bilo nekog nagoveštaja demokratije, sednice opštinskih organa bile su otvorene, naročito sednice opštinskog veća. Novinari su mogli slobodno da prisustvuju, da slušaju diskusiju i da posmatraju one ljude koje su birači podržali da vrše vlast. Onda su se desili neki unutar stranački lomovi u SNS-u, smenjivale su se vladajuće grupacije, dok jednog momenta sve to nije postalo smešno, burleskno i dok čitava javnost nije počela da se izruguje, a dobar deo i da se stidi.
Na tasu je prevagnulo kada je u javnost došla informacija da se sednice opštinskog veća u, sada već jednokoalicionoj skupštini, završavaju pre nego se popije kafa, minut po tački dnevnog reda, ili 1000 dinara po minuti koliko su nadoknade.
Tadašnja i još uvek aktuelna predsednica opštine Sanja Petrović, tada ukazuje na Statut opštinskog veća i na činjenicu da sednice ovog tela ne moraju da budu javne i od tog momenta počinje OMERTA- zavet ćutanja! Čak i tu informaciju, o razlozima zašto je novinarima zabranjeno da prisustvuju sednici opštinskog veća, neomiljeni novinari dobili su posle više od mesec dana upornog pitanja, a ni tada direktno već preko posrednika.
Neposredno pre ovog događaja, stvar je krenula iz Smedereva, od tadašnje gradonačelnice Jasne Avramović. Ona se jako uvredila na pojedine medije jer su svojim pisanjem „počeli da odbijaju investitore“, pa je u jednom obraćanju rekla:
„Želim da novinari obaveštavaju realno, istinito, bez upliva politike, da kude što je loše, ali da prikažu i ono dobro. To je moja želja kao gradonačelnika. I znam da ćete mi reći da su sve informacije važne za javnost, ali je degutantno da se dva dana pre Smederevske jeseni od koje živi ceo grad u novinama, umesto promocije, nađe tekst „Gužva u večnoj kući“- rekla je Jasna Avramović, kao odgovor na pismo novinara.“
Ovome zaista ne treba komentar jer se od te 2016. desilo mnogo degutantnijih stvari, koje je isto tako trebalo sakriti pod tepih, no one su isplivale.
I u kovinskoj opštini, što se brže vrti točak aktuelne vlasti, to brže cure insajderske informacije. Nije dovoljno sakrivati da će se događaj desiti, da će neko doći, da će se nešto uraditi, jer javnost je sve prodornija. Osim novinara počeli su da pitaju i građani lično i da traže pristup informacijama od javnog značaja.
Najbanalniji je primer kada pomoćnika predsednice opštine pitate ko su gosti koji su došli na proslavu Dana opštine Kovin, a on kaže da on to ne zna i da ne može da kaže, da pitamo PR službu.
U pitanju je kovinska opština koja ima 28 hiljada stanovnika i u kojoj se zna ko je kuvao grašak, a kome je iskipelo mleko!
Što je sigurno, sigurno je: deset puta manje za medije
Po Zakonu o javnom informisanju i medijima, lokalne i gradske uprave dužne su da isplaniraju sredstva za sufinansiranje medija. Prošle godine u budžetu je bilo predviđeno deset miliona dinara, podeljeno je 8,5. To je manje od 90 odsto koliko zakon kaže da se mora podeliti. Milion ipo je ostavljeno „za kasnije“, kako nam je rečeno, a to kasnije sada je prebačeno u suficit, kako smo saznali. Prema budžetu za 2024. godinu ove će godine opština Kovin dati medijima 1.050.000 dinara. Deset puta manje nego što je planirala prošle godine. Ove se godine na medijsku scenu pojavio lokalni portal Kovinske info, ali nećemo biti prepotentni i misliti da je ovo „sve zbog nas“ ( iako nam je rečeno da su visinu sredstava medijima odredili „rukovodioci“. Ko god to bili).
Kako god, prošle se godine delilo šakom i kapom. Medijima za SIS ( sve i svašta), bez monitoringa, bez kontrole, bez revizorskih izveštaja za veće iznose ( iako na to zakon obavezuje). S obzirom na činjenicu da je do informacija sve teže doći direktnim razgovorom ( čast retkim i nama jako značajnim izuzecima), da je sve intenzivnija prepiska koja počinje sa „Po Zakono o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja…“, medijima ne treba novac, već strpljenje. Većina adresa na koje upućujemo pitanja, rado bi se držala svoje omerte. Ali, avaj, ne vole kad im pomeneš poverenika za informacije. Odgovore. Onda pošalješ dopunu, pa opet čekaš 15 dana, pa opet moraš da pomeneš… I tako taj proces traje, ali sreća pa ne zaboravljamo šta smo hteli.
A što se tiče komunikacije sa nosiocima lokalne vlasti, nepromenjeno. Omerta. Ćute. Ne odgovaraju na e mail-ove, ne daju izjave novinarima kad se desi da se sretnu i to traje.
Nosioci lokalne vlasti i funkcija treba da čitaju svakog dana, po nekoliko puta na dan Član 5. Zakona o informisanju. Ono čega nisu svesni je da bi više koristi imali da sarađuju sa medijima, nego što ih izbegavaju. Ovako podgrevaju sve sumnje. Onako bi imali priliku da objasne i prikažu i svoju stranu.
Višestranačka skupština nije potrebna radi opozicije, potrebna je radi javnosti rada organa vlasti. O tome treba razmišljati pred lokalne izbore na proleće. Član 4. Zakona o javnom informisanju kaže da svako ima pravo da bude objektivno i pravovremeno informisan o svemu što se tiče javnog života i rada.
Birač ima obavezu i pravo da svoje pravo uzme u svoje ruke!
A mi ćemo nastaviti da pitamo!
