Bilo je to davno, a opet i ne toliko. Neki zaborav brzo pokriva slike u našem sećanju, osim u sećanju Vladimira Komarice Milera. On svoje slike iz detinjstva i dalje neguje u crtežima. Neke od nas podseća da nije sve uvek bilo ovako, neke da ne počinje svet od njih, a neke uči da se i drugačije živelo.
Nek vam on ispriča:
„Neki zvuci ostanu duboko upisani u vijugama mozga, koliko god da ih nismo dugo čuli neće nestati. Lepo vreme smo uglavnom provodili van kuće, po ceo dan igrajući se u dvorištu ili po ulici, s vremena na vreme bi začuli čudne zvuke u daljini, u trenutku bi se sve umirilo, ljudi bi stali, prekinuli sa pričom, a iz daljine je stizala povorka sa posmrtnom kočijom i ljudima koji su je pratili.
Za mene je to uvek bio neobičan trenutak, zvuk kopita i točkova kočije po kamenoj kocki, tiho pričanje i koraci ljudi u povorci i neobičan mir i tišina na ulici. Koliko god da sam zapamtio te zvuke, nikada nisam mogao odmah da ih prepoznam, kao da ih je mozak negde duboko smeštao, odakle je trebalo vremena da se dopre do njih kad bi se ponovo u daljini čuli.“
V. Živkov
