16.07.2024. – Život ti je onakav kako ga sam usmeriš. Nije uvek lako, odluke i želje često stvarnost i okolnosti poremete, ali čovek se mora boriti da u onome što mu je dato uradi najbolje moguće.
Možda bi ovako nekako moglo objasniti to što su dve zgrade u Koloniji, pored fudbalskog stadiona, životni prostor uredile tako da u njemu svi stanari nađu zadovoljstvo i da im pomogne da odagnaju turobna sećanja koja ih ne napuštaju i ne odlaze iz glave i srca tako lako.
Pre nešto više od deset godina Kovin je dobio iz programa pomoći Evropske unije dve stambene zgrade za smeštaj izbeglih i raseljenih lica iz Hrvatske. Kada je počelo zatvaranje kolektivnih smeštaja većinu njih je negde trebalo raseliti iz smeštaja na Čardaku u Deliblatskoj peščari i podignute su dve zgrade sa po 15 stanova. Nisu to veliki stanovi, većina je jednosobna, ali ima sve što udobnom životu treba. grejanje, voda, svetlo…
Tih trideset stanova dobile su porodice na korišćenje. Nije moguće ni jedan stan otkupiti, mogu samo živeti u njima dok god budu živi. Deca ne nasleđuju. Stanovima raspolaže Centar za socijalni rad u Kovinu i on po potrebi razmešta i useljava stanare.
I to je onaj birokratski deo priče.
Onaj drugi se dešava u prelepom ambijentu oko zgrada, gde prolaznik u prvi mah poveruje kako je sigurno angažovan neki inženjer prostornog planiranja da održava okolinu, a da su stanari vrlo imućni ljudi. Dobro osmišljeno zelenilo, orezano kao najveštijom rukom nekog kraljevskog baštovana, sadnice voća u strogom nizu, cvetne leje, drvene, lakirane klupe, tiha oaza života za stanare koji su došli u nekom paru ili porodici, a mahom sada ostali sami.
–Osim u dva-tri stana u svim ostalima su samci, počev od mene, priča nam domaćin/ca prve u nizu stambene zgrade, Mirjana Milojević. Energična, vitalna žena, nasmejana i puna života, pokretač je svih aktivnosti ovde, kažu i njene komšinice, sa kojima se druži, pije kafu i planira akcije.
–Ona krene, mi za njom, kaže Mara, izbegla u Oluji iz Obrovca. Sede ona i Anđa na klupi, brižljivo obojenoj i zaštićenoj. –Ovo mi skidamo u jesen, preko zime sklanjamo, propalo bi, objašnjavaju mi, dok s nekom ljubavlju dodiruju drvo. Veče je letnje, pritisnuto dugotrajnom vrelinom koja ne odustaje pa ostavlja bez vazduha jednu kontinentalnu varoš. Ali one sede u hladu tuja i okolnog rastinja. Lakše je kad je oko tebe sve ovako lepo. Ima i muških koji potegnu dobar deo, svi su jako složni i ne mere ko je koliko uradio. Ko koliko može i ume.
Mirjana kuva kafu i iznosi na travnjak, nećemo u zajedničku prostoriju u prizemlju gde im je mesto za druženje i deci za igranje. Ovde je prijatnije. I baš kao da si u svom dvorištu, tu su i ostali stanari te velike kuće oko tebe. Iza svojih roletni, ulaze, prolaze, nešto kažu.
–Tamo u dnu nam je šporet, na njemu spremamo zimnicu, svi zajedno. A od jabuka nismo još kuvali ništa da delimo. Nisu rodile, sad tek malo, kroz smeh nam kaže Mirjana. Možda ove godine bude i nekog pekmeza za palačinke koje će ispeći na šporetu u dvorištu?
Rodile su ove godine drenjine. Opore, stiskaju usta, ali kažu znalci, zdrave. Voćnjak se proteže od jedne ka drugoj zgradi i sve su oni to zajednički isplanirali.
Mirjana, doduše, kaže da im u velikoj meri pomaže Centar za socijalni rad jer im omogućava da nabavljaju sadnice, ali sve drugo posle oni sami. Orezuju, zalivaju, okopavaju. Ovaj kraljevski baštovan za žbunasto rastinje je Mirjana lično. Život je naučio, još dok su onako izbegli živeli u kući u Krečanskoj, održavali kuću i okućnuci, kao svoje.
–A kako drugačije kad tu ti živiš? Sebi činiš, ne vlasnicima, kaže ona, upravo i kao objašnjenje zašto se toliko trude oko svojih zgrada.
Ovo su nevlasnički stanovi, njima nikada neće pripasti, neće ih moći otkupiti, deca neće naslediti, ali život nije posle, nego sada, u ovom trenutku, u ovoj vreloj julskoj večeri kada se beton topi pa ti drveće daje spas. Ima ga dovoljno i za komšije.
Violeta Živkov
