Piše: prof. Dejan Kreculj
U naš grad je film stigao gotovo s prvim koracima pokretnih slika u svetu – već 1903. godine, svega osam godina nakon istorijske projekcije braće Limijer. Bile su to rane, gotovo gerilske projekcije po gostionicama, praćene velikim merama predostrožnosti. Prva celuloidna traka bila je opasno zapaljiva, a svaki projektor bio je mala, tinjajuća opasnost koja je, uprkos riziku, otvarala prozore u neke daleke, nepoznate svetove.
Deo te svetlucave istorije postao je i moj otac, mada je njegov put do operaterske kabine vodio preko nemirnih mora i teških životnih iskušenja. Školovan na Pomorskom tehnikumu za brodskog telegrafistu, umesto ukrcaja na svoju prvu liniju trgovačke mornarice, sa matrikulom (pomorska knjižica) u džepu i svežom vakcinom protiv tropskih bolesti, sudbina ga je odvela na drugu stranu. Jedan skojevski sastanak i ishitrena mladalačka reč osamnaestogodišnjaka koštali su ga Golog otoka i doživotnog žiga političkog disidenta.
Pod budnim okom Udbe, kao jedan od retkih u Kovinu sa školom za radio-uređaje, otvorio je servis za tada retke radio-aparate. Život ga je potom odveo u Mramorak, gde je brinuo o bolesnom ocu, mom dedi, svakodnevno putujući mopedom po prašnjavom putu od tucanika.
Upravo tada se u selu otvara bioskop. Kako nije bilo stručnog kadra, ocu je ponuđen posao kino-operatera, uz uslov da stekne zvaničnu kvalifikaciju. Uvek željan znanja, otišao je u beogradski bioskop „Balkan“ – onaj isti koji danas stoji kao spomenik kulture na uglu Makedonske i Bulevara despota Stefana. Tamo je kupio literaturu, savladao teoriju i praktično spremio aparaturu za projekciju.
Tehnika je tada bila čista zanatska veština. Filmovi su stizali u malim rolnama koje je trebalo precizno spajati u velike koturove, lepeći ih acetonom, a zatim ih, nakon projekcije, ponovo premotavati za slanje dalje. Kako sijalice kakve danas poznajemo nisu postojale, izvor svetlosti bio je električni luk sa ugljenim elektrodama. Majka mi je pričala kako mu je pomagala u kabini: dok sam ja spavao u kolevci pored te bučne mašinerije, ona je budno pazila da se luk ne prekine, lagano podešavajući razmak između elektroda.
Poseban izazov bio je dolazak „sinemaskopa“. Taj čudesni, široki format koji je pedesetih postao zaštitni znak holivudskih spektakla, zahtevao je specijalna anamorfna sočiva koja su „širila“ sliku na platno. Kako mramorački bioskop to nije imao, otac bi mopedom odlazio do bolničkog bioskopa u Kovinu, kroz ogradu od prijatelja pozajmljivao sočivo za jednu noć, prikazivao film i istom tom stazom od tucanika ga vraćao pre svitanja.
Tako se, uz miris acetona i zujanje električnog luka, u srcu Banata odvijala magija. Bio je to bioskop na putu od tucanika, pokretan snagom čoveka koji je, uprkos žigu, znao kako da od uske filmske trake stvori beskrajno široki vidik za sve nas.
Mnogo godina kasnije, kada je bioskop već odavno bio useljen u zgradu Doma kulture, sudbina nas je, nekim zaboravljenim povodom, ponovo navela u blizinu operaterske kabine. Gledao sam oca kako, posle decenija pauze, ulazi u taj čarobni prostor. Njegov pogled, nekada naviknut na varnice električnog luka, sada se susreo sa nekom sasvim drugačijom tehnikom. Primetio je, gotovo uzgred, da je u pitanju magnetski zvuk – tehnologija koja je svetlosnim godinama bila daleko od one optičke trake koju je on nekada, uz pomoć majke, krotio u Mramorku.
Među brojnim crno-belim filmovima koje je on snimio, a na kojima sam na fotografijama i ja zabeležen još od kolevke, uspeo sam da sačuvam i nekoliko komadića pravog bioskopskog filma sa optičkim tonskim zapisom. Ti mali prozirni isečci, verovatno ostaci nastali prilikom onog pedantnog spajanja i odvajanja rolni acetonom, danas su mi vredniji od bilo kog holivudskog spektakla. Oni su fizički dokaz vremena u kojem se magija stvarala ručno i sećanje na njene čarobnjake.
Paradoksalno je to što mog oca svet pokretnih slika suštinski nije zanimao. Ne sećam se da je ikada, kao običan gledalac, seo u bioskopsku salu da odgleda film. Za njega bioskop nije bio mesto maštanja, već ozbiljan i odgovoran posao. I mada je tim „filmskim hlebom“ hranio našu porodicu samo jedno kratko vreme, on ga je mesio sa istom onom preciznošću sa kojom je popravljao radio-aparate ili kucao telegrafske poruke, a potom i decenijama poklonjenim predanom pedagoškom radu u školi.
Danas, dok gledam u te sačuvane komadiće trake, shvatam da on nije morao da gleda filmove. On je svoj film, onaj stvarni i životni, proživeo uspravno – na putu od tucanika, između porodice i operaterske kabine, ostavljajući nam u nasleđe sposobnost da vidimo široko, čak i kada su vremena uska.
Podkast https://youtu.be/CeuiiXJZeKE
