Piše prof. Dejan Kreculj
U vrelim letnjim danima, Kovinci su oduvek znali da iskoriste najveću privilegiju koju im je geografija podarila – činjenicu da nam grad živi na samoj obali Dunava. Ta veza sa rekom nije od juče; ona je duboka, istorijska i generacijska. Prelistavajući požutele stranice lokalnog lista Kevevara iz jula daleke 1912. godine, naišao sam na belešku koja svedoči o jednoj drugačijoj varoši. Te godine, inženjerci 28. lovačke regimente, stacionirane u kovinskoj kasarni, završili su gradnju pontonskog mosta. Most je spajao našu obalu na Ibriforu, gde se nalazila velika plaža, sa adom Pegius – onim što danas znamo kao Smederevska ada.
Do tada se na adu moglo stići isključivo čamcima, pa je ovaj ponton bio pravi civilizacijski iskorak. Tadašnje lokalne vlasti imale su velike planove za proširenje turističke i ugostiteljske ponude na ostrvu, a samo kupalište i spasilačku službu strogo je nadgledala vojska pomenute regimente. No, idilu panonskog leta ubrzo je prekinuo Prvi svetski rat, odnevši sa sobom i pontone i planove. Mnogo kasnije, nakon Drugog svetskog rata, Smederevska ada će zaista dobiti bogate sportske i ugostiteljske sadržaje, ali će to, igrom administrativnih sudbina, postati deo ponude susednog grada preko reke.
Da su Kovinci uprkos svemu ostali sudbinski zainteresovani za Dunav, svedoči i jedna poprilično oštećena fotografija koju sam pronašao u porodičnoj arhivi, a kojoj sam uspeo da vratim stari sjaj uz pomoć modernih AI alata za digitalnu restauraciju. Ona me vraća u dane kada smo porodično odlazili na plažu. U to vreme nije bilo plažnog mobilijara, suncobrana i ležaljki. Bilo je sasvim dovoljno poneti jedan veliki peškir, termos sa osveženjem, nešto skromne užine i, naravno, loptu.
Baš kao što se na večernjem korzou tačno znalo gde šetaju mlađi, gde porodični ljudi, a gde oni stariji stoje i razgovaraju čekajući da počne film u bioskopu pa da nastave preko, u kafani „Vojvodina“, tako je i na dunavskoj plaži postojao nepisani, savršeni red. Znalo se ko je gde. Mladi su u plićaku igrali odbojku, oni nešto stariji i snažniji igrali su vaterpolo, odvažniji plivači su isplivavali ozbiljne deonice u dubljem, matici bližem delu Dunava, dok bi se stariji domaćini samo malo pokvasili, osvežili, a onda na obali vodili ozbiljne razgovore o lokalnom fudbalu i svemu onome što tišti panonskog čoveka.
Mnogo kasnije, grad je dobio kupalište na Šljunkari, a eto, kako čujem, već godinama se gradi i taj čuveni kovinski bazen.
Prošlog leta, šetajući gradom, sreo sam školskog druga kojeg odavno nisam video. Stajao je pokraj automobila ispred svoje zgrade. Obradovali smo se jedan drugom, započeli onaj naš srdačni, generacijski razgovor, kada nam je prišao njegov sin. Momak se javio i kratko rekao ocu da ide samo gore po opremu, pa mogu da krenu, jer ima trening. Zainteresovan, pitao sam ga koji sport trenira, a odgovor me je prilično iznenadio: „Vaterpolo, profesore.“
Znajući da smo na suvom, prva pomisao mi je bila da putuju preko mosta, u Smederevo. Međutim, dečak me je brzo ispravio: „Ne, idemo na Banjicu. Tamo treniram.“
Kroz glavu mi je odmah prostrujala slika onih starih Kovinaca koji u mirnoj dunavskoj vodi smišljeno dodaju loptu. Duh vaterpola, dakle, i dalje živi u našoj deci, čak i po cenu da putuju do Beograda. Rekoh im da je to lepo i predivno, a onda dodadoh, više iz kurtoazije: „Eto, uskoro ćeš moći da treniraš i ovde kod nas, u Kovinu, čujem da se gradi bazen…“
Njih dvojica, otac i sin, samo su se značajno pogledali, nasmejali onim prepoznatljivim, blago ironičnim vojvođanskim osmehom, i pozdravili smo se da ih ne zadržavam na putu za Beograd.
Dunav teče, generacije prolaze, a mi i dalje čekamo svoju vodu, gledajući u pravcu Banjice.
Podkast https://tinyurl.com/5bcjn626
Ove subotnje crtice kojima na stranice Kovinskih info restauriramo prošlost koje se seća i iz zapisa beleži naš kolega Dejan Kreculj, započeli smo, na veliko zadovoljstvo, kao arhivu za neka sledća pokolenja, da se pamti.
Tokom vrelih letnjih dana, profesor u penziji Dejan Kreculj, pripremio je poseban čitalački program za sve ljubitelje zavičajne istorije. Svake nedelje u Biblioteku „Vuk Karadžić“ Kovin „stiže“ novi esej, donoseći zanimljive priče, ličnosti i događaje koji su obeležili prošlost našeg grada.
„Dragi čitaoci, posetioci letnje čitaonice, ova zbirka eseja zamišljena je i građena kao knjiga koja raste — ona se neprestano dopunjava novim pričama i istraživanjima iz istorije i života našeg Kovina. Ali, istoriju jednog grada ne čine samo stari dokumenti i arhivski zapisi, već i vaša lična sećanja, utisci i priče koje nosite u srcu. Baš kao što na internetu i društvenim mrežama možete ostaviti komentar ispod teksta ili podkasta, pozivamo vas da to učinite i ovde, na papiru, u našoj letnjoj čitaonici u biblioteci. Podelite sa nama svoja sećanja koja je u vama probudio najnoviji esej, neku pojedinost o ljudima i događajima kojih se živo sećate, ili zapišite poruku, dopunu i crticu iz prošlosti koju vredi sačuvati od zaborava…“, navodi u uvodnom obraćanju Dejan Kreculj.
„Kovin u fokusu“ je zbirka eseja koja se razvija još od 2024. godine, neprestano obogaćujući svoje stranice novim istraživanjima, pričama i dragocenim crticama iz života grada. Posebnu vrednost ovom projektu daje činjenica da je svaki esej praćen i zvučnim zapisom – audio-podkastom u kojem autor lično kazuje tekst, pružajući čitaocima i slušaocima dodatni doživljaj i neposredniju vezu sa temama koje obrađuje.
Biblioteka poziva sve zainteresovane sugrađane da posete letnju čitaonicu, da uživaju uz cvrkut ptica i prijatnom ambijentu dvorišta, čitajući najnovije eseje Dejana Kreculja.
