Danas je mirniji dan, rekli su nam vatrogasci iz vatrogasnih jedinica u Beogradu, koji su na položaju u Šumarku. Konačno malo da predahnu, a i da ljubazni domaćini ovog malog sela mogu da ih ugoste, kako to oni znaju. Mirno je bilo i tokom večeri dok smo krstarili drumom od Dubovca prema Gaju.
Vatra je progutala što je stigla. Nešto nepovratnmo, a nešto ima nade i da se obnovi. Ono drveće kome krošnje nisu izgorele. Visoki borovi nemaju tu sreću. Bor kad počne da gori, njega pustiš da izgori, jer tu gašenja nema, objašnjeno nam je stručno.
Potez kod sela Šumarak odbranjen je tako što su prokopani protivpožarni putevi i do desetak i više metara, ali bio je to mukotrpan posao u pesku, koji guta, koji blokira, zaglavljuje. Gasiti požar u šumi u pesku je očajni pokušaj da što češće stigneš sa naprtnjačama od požara do cisterne i nazad.
Danas su nad peščarom združeno dejstvovale vatrogasne snage ruskog vazduhoplovstva i Evropske unije. Možda je zato dan mirniji, a požari bar u ovom delu kovinskih atara pod kontrolom. Kad negde bukne vatra, gasi se lopatom ili vodom, zavisi kolika je.
Garež i miris pepela daju ovoj šumi izgled ranjene srne, koja još diše, ali je pitanje kada će posustati. A gde su srne, jeleni, divlje svinje? Kuda su nestale i gde se hrane?
Ljudi bi ih nahranili, samo ne znaju kako da i za njih organizuju prikupljanje pomoći i gde da im to ostavljaju?
Dan je 17. od kako bukti Peščara.
Da li idemo ka kraju ili nema opuštanja, kako je rekao načelnik Luka Čaušić.
V.Živkov
