U vreme kada su se moje dečaštvo i mladost preplitali, polovinom tih dalekih sedamdesetih godina, bio sam gimnazijalac. Pošto smo stanovali kod Zmajeve škole, svakodnevno sam prolazio delom Kovina koji bi se danas mogao nazvati poslovnim centrom grada. Bila je to glavna ulica, od početka Bazara pa sve do stare banke, potonjeg „Poletara“, odakle su se dalje nizale samo kuće za stanovanje.
Prolazak tim delom varoši za mene je uvek bio praznik za oči. Bio je to živopisni niz prodavnica, zanatlijskih radnji i majstorskih radionica. Kod nas u kući podrazumevalo se da se kućno vaspitanje nosi na ulici – javiti se svakom od tih ljudi kada ga sretneš pred lokalom bila je obaveza i prirodna stvar. Ti profesionalni trgovci i majstori uvek bi odpozdravili. Mnogi su me već i zapamtili jer su me viđali sa roditeljima, ponegde sam već i bio kupac, a i majstorski zanat ih je naučio mudrosti: u mladom prolazniku videli su buduću mušteriju, kupca i nekog ko će sutra potražiti njihovu radnju.
Sećam se, vraćao sam se jednog dana iz gimnazije i prolazio pored prodavnice tekstila. Čika Sava, trgovac, stajao je za tezgom blizu otvorenih vrata i namotavao neko platno. Pogledao sam ga i javio se, a on je otpozdravio. Nisam napravio ni par koraka, kad se iz dućana začu:
„Dečko, čekaj! Ti si Kreculj, nisam pogrešio?“
Potvrdih mu, a on nastavi:
„Daj te zamolim, kad odeš kući, kaži materi da prenese sestri — Živana šnajderka pored suda ti je tetka, jel’ tako? Kaži joj da je danas stigao onaj puplin što je tražila, pa kad hoće neka dođe, da se ne proda.“
Potvrdio sam, nošen onim posebnim, prijatnim osećanjem da i ja polako postajem pravi deo tog kovinskog sveta. Stigao sam kući i ponosno preneo poruku da je roba stigla.
Par godina kasnije, nakon odlaska na studije u Beograd, primetio sam kako se svet promenio. To se, uostalom, već davno proširilo i na Kovin. Trgovci vas danas usputno nazovu „komšijom“ – i to ne samo u onom dućanu na uglu Palmotićeve, gde mi to jesu, nego podjednako uniformno i mehanički na Zvezdari, u Borči ili Sopotu. Ta reč je postala šablonska, a stvarna bliskost se negde usput izgubila. Posao je počeo da se „odrađuje“ – kako mi je ta reč oduvek bila ružna i strana.
Koliko je taj novi duh potisnuo onaj stari, shvatio sam još za vreme studija. Svratio sam jednog petka oko podne u studentsku službu na fakultetu da uzmem potvrdu da sam redovan student. Službenik, koga sam često viđao, sedeo je za šalterom i listao novine. Kada sam mu rekao šta mi treba, on je, ne podižući pogled preko novina, kratko dobacio da je spakovao papire, da je pred kraj radnog vremena i da dođem u ponedeljak. Nije mi bilo hitno, pa sam došao u ponedeljak.
Njegov sto bio je potpuno prazan. Upitao sam njegove kolege gde je. Rekli su mi: „On od petka više ne radi ovde. Otišao je u drugu firmu, gde mu je bolje.“
I tako… onaj duh starog Kovina, gde su ljudi znali ko je sa druge strane tezge ili šaltera, polako je ustupao mesto svetu u kome to više nikome nije važno.
Eto, komšije… tako je to nekada bilo.
Podkast https://tinyurl.com/32pveyda
