Najveća katastrofa koja je zadesila Deliblatsku peščaru jeste svakako požar koji traje već mesec i više dana. Od 350 kvadratnih kilometara koliko je prostor ovog Specijalnog rezervata prirode, vatra je zahvatila 150 kvadratnih kilometara, tvrde ljudi sa terena. Iako nema ljudskih žrtava niti šteta na stambenim i poljoprivrednim objektima, ono što se desilo sa prirodnim staništem biljaka i životinja u Peščari trebalo bi da nas mnogo više brine, jer posledice će se meriti decenijama.
Upravo na to upozorava i Ekološko udruženje „Eko zona Kovin“. Šteta je mnogo šira od onoga što trenutno možemo da vidimo.
“Svi znamo da u peščari postoji video nadzor, ali ne znamo kako se požar toliko oteo kontroli? Činjenica je da su meteorološki uslovi katastrofalni, da je peščana podloga veoma nezgodna za mehanizaciju, da je teren vrlo nepristupačan, da ima četinarskih sastojina koje bukvalno rasejavaju vatru, ukoliko je u pitanju tzv visoki, krunski požar. S obzirom da požar i dalje traje, ne znamo kolika površina je opožarena, mada se čini po mapama da je u pitanju ogromna površina koja više puta prevazilazi požar iz 1996. godine”, navodi se u saopštenju Eko zone Kovin.
Još važnije, požar je zahvatio područja sa različitim režimima zaštite.
To znači da pred nama nije jednostavan zadatak sanacije izgorele šume.
Eko zona Kovin dalje navodi, “Deliblatska peščara ima trostepeni režim zaštite. Iz medija saznajemo da su sva tri nivoa obuhvaćena požarom što znači da će trebati veoma ozbiljan, multidisciplinarni, sanacioni program revitalizacije zaštićenog prirodnog dobra. Upravljač rezervata, u ovom slučaju ŠG „Banat“ Pančevo, treba da izradi taj program u roku od 3 meseca od gašenja požara. Pre same izrade, neophodno je snimiti, obići, proceniti štetu vegetacije, staništa, biodiverziteta. Jako malo vremena za tako obiman posao. Verujemo da će trajati duže, opravdano, zbog obima i očekivanog multidisciplinarnog pristupa. Pre same intervencije, neophodno je ukloniti ostatke požara i oštećena stabla i obaviti stabilizaciju zemljšta.”
Posebnost Deliblatske peščare upravo je u njenom mozaičkom rasporedu različitih staništa, navodi Eko zona. Šume se smenjuju sa žbunastom vegetacijom, stepskim površinama i otvorenim peščarskim staništima.
Zato obnova ne može da bude samo pitanje:Koliko ćemo novih sadnica posaditi?
Kako upozorava „Eko zona Kovin“, trebalo bi ozbiljno razmotriti izbegavanje sadnje četinara iz bezbednosnih razloga i buduće sastojine formirati od različitih lišćara otpornijih na požare. Jedini samonikli četinar u Peščari je kleka. Obnova šumskih površina neće biti posao od nekoliko godina. Za formiranje novih šuma biće potrebne dve do tri decenije ili više, u zavisnosti od vrsta drveća koje se sadi.
Bagrem, kao invazivna vrsta, se brže oporavlja od ostalih, što predstavlja opasnost po autohtone vrste.
Stepska i travnata staništa, sa druge strane, mogu se oporaviti znatno brže i zahtevaju mnogo manje intervencija. Posebno je zanimljiv podatak koji iznosi „Eko zona Kovin“ o pašarenju. Tamo gde je ono ranije bilo dozvoljeno, trebalo bi ga, nakon određenog perioda, obnoviti. Kada je u prošlosti ispaša bila zabranjena, trava je porasla, nestao je deo sitnih sisara, a za njima i ptice koje su se njima hranile. Priroda ima svoj sistem. I možda je upravo najveća greška kada čovek pomisli da može da je obnovi tako što će je jednostavno zasaditi ponovo.
Posebno važna preporuka „Eko zone Kovin“ odnosi se na područja sa prvim stepenom zaštite. „Sa ekološkog stanovišta, najbolje je da se prvi režim zaštite ostavi dve do tri godine, da se obnovi sam, bez ljudske intervencije“, navodi ovo udruženje. To je možda i najbolja ilustracija koliko će pažnje i znanja biti potrebno u periodu koji dolazi. Jer nije dovoljno samo ugasiti vatru. Treba sačuvati ono što je preživelo.
Šta smo zapravo izgubili? Deliblatska peščara nije samo šuma koju ćemo ponovo zasaditi. Ona je jedno od najvrednijih prirodnih područja u Srbiji, prostor retkih i zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta i područje koje ima višestruku međunarodnu zaštitu.
“Vodeni delovi rezervata, „Labudovo okno“: obala Dunava od ušća Nere, razlivi i meandri do iznad Dubovca uključujući i Dubovački rit, ade Žilova i Čibuklija, kao i mali deo susedne obale, prepoznati su kao Ramsarsko područje (zaštićeno Ramsarskom konvencijom o vlažnim staništima) od izuzetnog evropskog značaja. Ogroman broj ptica selica ovde odmara na svom migratornom putu. Osim toga, peščara je IBA (Important Bird Area), IPA (Important Plant Area) i PBA (Prime Butterfly Area) područje. Već duži niz godina je na preliminarnoj UNESCO listi po programu “Čovek i biosfera”, dodaju iz Eko zone Kovin.
A sve to sada stoji pred nama kao zgarište.. Posledice koje ne vidimo. Najlakše je izbrojati izgorele hektare. Mnogo je teže izmeriti ono što je otišlo u vazduh, vodu i zemljište.
“Iz svega ovog zaključujemo da su posledice požara ogromne, a da nismo pomenuli najbitniju, uticaj na čoveka, njegovo psihofizičko zdravlje i materjalna dobra. Izgorela je velika količina četinarskog drveća koja ispušta izvesne otrovne gasove prilikom sagorevanja smole. Otišlo je u atmosferu strahovito puno suspendovanih čestica I ugljen dioksida koji razvija efekat staklene bašte, puno produkata sagorevanja će ostati na zemljinoj površini, koji će putem kiše silaziti u podzemne vode. Takve, trenutno nemerljive efekte, vrlo često ne uzimamo u obzir, a oni su daleko ozbiljniji od merljivih, trenutno vidljivih”, zaključuju u Eko zoni Kovin.
Neophodno je pratiti kvalitet opožarenog zemljišta i podzemnih voda još dugo vremena.
To su posledice koje danas možda ne možemo ni da izmerimo. I upravo zbog toga će se prava cena ove katastrofe možda pokazivati godinama. A tu je i čovek. Njegovo zdravlje, negov strah, njegova imovina, njegova svakodnevica. Dim koji se danima nadvija nad naseljima nije samo neprijatan prizor. To je podsetnik da se pred našim očima događa nešto što ćemo tek morati da razumemo u punim razmerama.
Građani ne mogu da urade ono što moraju da rade institucije. Ne mogu da naprave plan upravljanja katastrofom. Ne mogu da utvrde ukupnu površinu požara. Ne mogu da organizuju multidisciplinarnu procenu štete. Ne mogu da odluče kako će se rezervat obnavljati. Niti mogu sami sebi da izdaju zvanična i jasna uputstva. To je posao institucija.
I zato će, kada se poslednji dim bude ugasio, morati da počne druga faza ove katastrofe, utvrđivanje odgovornosti, stručna i ozbiljna multidisciplinarna analiza o tome šta se dogodilo i šta ćemo dalje. Jer, Deliblatska peščara nije samo prirodno dobro. To je deo našeg identiteta. I možda ćemo tek kada vatra konačno utihne shvatiti koliko smo izgubili. Pitanje više nije samo koliko je hektara izgorelo.
Pitanje je koliko će vremena biti potrebno da se Deliblatska peščara oporavi i da li će ikada biti približno ekološki vredna, kao što je bila pre požara, podseća nas Eko zona Kovin.
M.Ljiljanić
