Prvog januara ove 2024. godine navršilo se 48 godina od kako je izašao prvi broj Kovinskih novina. Štampan u kovinskom Grafičaru, u okviru Ustanove za kulturu, informsanje i prikazovanje filmova, čiji je direktor bila Dragana Dobrić, novine su nekoliko godina posle radija objedinile informativni prostor i prvi broj izašao je 1. januara 1976. godine. Kako je u uvodniku napisao urednik Radojko Stefanović: – Uz Radio stanicu nosiće celokupno opštinsko javno informisanje. List je pokrenut da se što bolje informišu „delegati,. delegacije i delegatska baza“.
„Radni ljudi naše opštine odvajaju od svog dohotka ne mala sredstva za informisanje. I najviše zato, neposredni proizvođači su i najpozvaniji da od lokalnioh sredstava informisanja traže i odgovarajuću uslugu“- piše Stefanović u svom uvodniku. Dalje poziva javnost da piše, dobronamerno kritikuje i savetuje, jer će se samo tako obezbediti kvalitetno informisanje.
U tom prvom broju predstavljeni su ključni ljudi tadašnje privredne i političke strukture. Tih se dana završavao most Kovin – Smederevo. Na papiru je ostala zapisana prva zgrada solidarnosti koja je predata stanarima. Zgrada u koju su se uselili zaista oni koji su do tad živeli u veoma teškim uslovima. Novinarka Savka Tejić obišla je tri kuće iz kojih su u nove stanove prešle višečlane porodice i ostavila bolno svedočanstvo o onima koji svoju muku nose tiho i nenametljivo. Ali, nisu bili nepremiteni za društvo i dobili su uslovni krov nad glavom.
U prvom broju Boško Jančić, sportski novinar, predstavio je klubove, rangove u kojima se takmiče i podsetio nas da je Fabrika šećera u Kovinu ima svoj odbojkaški klub „Kristal“.
Iako većina tekstova nije potpisana, bar prema onome što je sa nama podelio naš sugrađanin Dejan Kreculj, u Novinama je već bio i Jagoš Čović i Lucijan Bogdanov, svi oni do tada zaposleni u Radio stanici.
Tih prvih godina novine su štampane u Kovinu, tehničko uređenje radio je Ilija Živanov, a fotografije Milivoje Unuković.
TRIDESET godina kasnije novine su prestale da izlaze odlukom Skupštine opštine Kovin, a u skladu sa opredeljenjem da država ne može biti osnivač medija. DIrektor je bio Milivoj Grčić, koji je ostao direktor radija i dve godine kasnije ugašen je i Radio. Tako je prestao da postoji Informativni centar Kovin, kao što su negde u vremenu nestali delegati, delegatska baza, radni narod i svi oni koji su imali pravo da za svoj novac budu informisani.
Po novom Zakonu o informisanju država će moći da bude osnivač glasila. Zbog kontrole, naravno. I danas i bez formalnog osnova, država kontroliše većinu medija, naročito elektronskih, na nacionalnoj frekvenciji. I danas radni ljudi, oni kojima se od prihoda uzima procenat imaju pravo da budu informisani o svemu što se tiče života u jednoj zajednici. I to slobodno, objektivno i bez političkog pritiska. Ali, nažalost, to se retko u praksi i ostvaruje. Mediji koji ne idu „uz dlaku“ vlasti, od devedesetih se godina progone, utišavaju, satanizuju, nazivaju izdajničkim, stranoplaćeničkim i neprijateljskim.
Ono po čemu su Radio Kovin i Kovinske novine ostali upamćeni jeste da su nastojali da opravdaju svaki dinar koji su radni ljudi odvojili od svog dohotka. Zato su bili poštovani, slušani i čitani. Danas se Kovinske novine mogu naći u digitalnoj formi na web stranici kovinske biblioteke, a Radio se ne može naći više nigde. Kilometri traka i audio zapisa, desetina hiljada ploča, oprema, nagrade…sve je to negde u nekom depou. Ako je…?!
V. Ž.
Treba spomenuti i čoveka koji je bio zaslužan za osivanje Informativnog centra, Dragišu Mijatovića.