Foto FB Slobodan Rora Damjanov
Na ciklo turu Evropom i ove je godine krenuo Dušan Milojkov, rođeni Pločičanin, građanin Kovina i Pančeva i stanovnik sveta. Ovoga puta, prvi put, po Velikoj Britaniji. On će oko britanskog ostrva voziti s ciljem da skupi novac za kupovinu klavira muzičkoj školi u Pančevu, kako nam je rekao i, naravno, da napiše još jednu knjigu baziranu pre svega na muzičkoj produkciji ovog ostrva, koja je uticala na čitv svet. Mi ćemo objavljivati delove njegovog putopisa, dnevnika sa putovanja, kao vid naše podrške u ostvarivanju cilja. Srećno, Dule!
Dan prvi, 10. juni 2025. godine
Avionom od Beograda do Lutona
Čim je objavljen treći album “Long Live Rock n Roll“ grupe Rainbow kupio sam ga i do danas preslušao mnogo puta. Glas Ronija Džejms Dia, zvuk gitare Ričija Blejkmura, bubnjanje Kozija Pauela i sviranje bas gitare Rodžera Glovera nikada mi neće dosaditi. Pored ostalih pesama sa albuma pesma Long live Rock n Roll, kao naslovna mnogo mi se svidela i slušajući prvo nju krenuo sam u treću etapu obilaska Starog kontinenta. Dok sam se vozio avionm razmišljao sam kako ću uživati na putevima Ujedinjenog Kraljevstva, a sve to s muzičarima koji nisu zadovoljni sa ovim svetom i koji bi, siguran sam želeli da ga iz temelja preobraze. Verovao sam da će mi svi ljudi koji me budu primećivali stvarati osećaj kao da sam na nekoj sceni.
Sledeći album iz 1977. godine, koji sam slušao tako se i zove “On Stage”. Taj album i sledeći Rising su me poput aviona kompanije Viz Air dizali i terali da razmišljam o značaju mog putovanja, koje sam nazvao Biciklom za klavir.
Klavir je instrument bez kojeg se u muzici ne može, i prema svakome ko ga svira osećam se ponizno, a poniznost spušta na zemlju i čvrsto tu drži. Na moju sreću, odavo sam se oslobodio visine i let avonom mi je bio prijatan. Strah mi je oduvek davao krila da ga se oslobadjim i to uspevam zato što njemu ne razmišljam. Krv u čovečijem telu kruži brzinom od deset kilometara na čas, i da sam se plašio visine srce bi mi ubrzano lupalo i krv bi jurila velikom brzinom, iako sam bio u stanju mirovanja.
U avionu su sva sedišta bila popunjena, do poslednjeg mesta, ali ipak sam jedva čekao da sletimo u Luton. Da sam ptica u vazduhu bi mi bilo sigurnije nego na zemlji, ali pošto nisam prirodno je što se na tlu osećam sigurnije. Upravo tako zove se još jedan album grupe Reinbou. Ta čuvena engleska grupa objavila je fenomenalan album. “Down To Earth”. Na njemu je Ronia Jams Dia zamenio Grejam Bonet. Slušajući ga setio sam se kako mi je deda govorio: „što slušaš tog kako se dere?“ Odgovorio sam mu: „On se ne dere, on peva.“
Vreme mi je letelo, što bi se reklo, i brzo je prolazilo na visini od deset hiljada metara. Po mojoj slobodnoj proceni avion je brzo doleteo iznad vazdušnog prostora Nemačke. Do te zemlje nekoliko puta stigao sam biciklom. Jedna od takvih zemalja je i Francuska, ali nikada nisam vozio po Velikoj Britaniji. Sve vreme leta slušao sam muzičare okupljene u Reinbou. Oni se odavno mogu pohvaliti kako njihova dela s ponosom izvode razni muzičari širom sveta.
Dok je avion još bio visoko razmišljao sam o putu od Lutona do Hambldena, i sedamdeset sedam kilometara koliko je trebalo da prevezem da bih se našao u crkvenom dvorištu Svete Marije Bogorodice u čijoj porti je sahranjen klavijaturista čuvenog benda Dip Parpl (Deep Purple)-Jon Lord. Kao zaljubljenik u njegovu virtuoznost odavno sam doneo odluku da baš sa njegove humke krenem u obilazak Velike Britanije. Avion je bio već blizu vazdušnog prostora Belgije i nije mu još mnogo vremena ostalo da sleti u Luton. Kada smo bili iznad ostrva zadivljujuću Englesku gledao sam iz vazduha i moram da priznam, jedva sam čekao da avion sleti.
Za Veliku Britaniju jedan broj ljudi reći će da je to zemlja kolonijalna sila koja je nanela mnogo zla u prošlosti narodima čije zemlje je eksploatisala. To je tačno, ali ta zemlja imala je i velikog Šekspira, Isaka Njutna, Pitera Justinova, Herberta Džordža Velsa, koji je dao odličnu definiciju o istoriji čovečanstva: “Istorija čovečanstva postaje sve više i više trka između obrazovanja i katastrofe”. Prvi put bio sam u zemlji u kojoj svi voze levom stranom, pa sam po onoj “kud svi Turci, tu i maali Muja” kopirao ostale. Možda ću jednog dana voziti i nekim drugim zemljama u kojima se vozi levom stranom (postoji šezdesetak zemalja u kojima važi isto pravilo, od Australije, Japana, Indije, Indonezije, Turske, Pakistana, Novog Zelanda, Južnoafričke Republike, i sve su to zemlje kojima je u prošlosti vladala Velika Britanija), ali jedina osvajanja koja mi se dopadaju od strane Engleske jesu muzička, od muzičara koji su svojom muzikom osvojili ceo svet.
Na aerodromu me je čekao Dalibor
…nastaviće se!
