Nataša Maoduš, Novinar, zaustavljena je nekim surovim prstom sudbine i nikada više ni jedno slovo neće izaći ispod njenih prstiju, kroz tastaturu, do sugrađana.
Nataša je preminula 16. juna u Bolnici u Kovinu, izgubivši bitku sa okrutnom bolešću, koja ju je otrgla od smisla njenog života, njenih najmilijih iz četiri generacije.
Sremica, kako su je od milošte zvale kolege iz redakcije, oduvek je htela da bude novinar. Zato se i otisnula iz svoje voljene Inđije još u srednjoj školi, pa na fakultet u Beogradu i stekla zvanje diplomirani novinar. Onda, onako borbenu, odlučnu, vrednu put je doveo u Banat, na ORA Deliblato (Deliblatski pesak) i sve je bilo rešeno.
Nataša je na radnoj akciji, radeći u štabu u oblasti informisanja, srela svog budućeg supruga, rodila je potom decu, a sve vreme strpljivo radila posao koji je nije ispunjavao, daleko od novinarstva. No, nije se žalila, nije izbegavala, radila je i čekala svoj trenutak.
U Radio Kovin i Kovinske novine došla je da konačno ostvari svoj san. Da piše, da istražuje, da intervjuiše. I da podeli sa ostalima ono što je tokom svog školovanja i studiranja učila u drugim redakcijama. Bila je novinar i urednik i koleginica i prijatelj u kolektivu koji je prihvatio svog novog člana porodice.
Ipak, postalo je izvesno da će se ugasiti i Radio i Novine i Nataša odlazi 2008. godine u upravu Opštine Kovin, kao PR, kao lice za kontakt sa javnošću, kao neko ko će deceniju kasnije početi da daje informacije od javnog značaja… Nataša je mogla sve. I sve je radila krajnje profesionalno, predano, dosledno, dostojanstveno se boreći za svoje stavove i principe. Znanje joj niko nije mogao osporiti, stručnost ni toliko, a kolegijalni odnos prema novinarima bio je za svaku pohvalu.
Sremica u Kovinu postala je deo ove sredine. Ne samo zbog činjenice da su joj tu rasla deca, već iz jedne neobične prilagodljivosti koju je nosila u sebi, povezujući se s ljudima, druželjubiva, otvorena i posvećena.
Tako je njen volonterski rad u Crvenom krstu Kovin bio logičan sled svega onoga što ona jeste bila. Nesebično se posvetila pružanju podrške, učestvujući u svim pripremama i većim događajima za ovu humanitarnu organizaciju. Kao stručno lice odmah je prepoznata i u najvišim instancama Crvenog krsta Srbije, a za svoj decenijski rad nagrađena je i Zlatnom plaketom. Nataša je u Crvenom krstu bila više od 25 godina. Bila je član Upravnog odbora Crvenog krsta Kovin od 2006. godine kao i Skupštine Crvenog krsta Kovin. A već u nekoliko mandata unazad je član Komisije za informisanje Crvenog krsta Vojvodine i Crvenog krsta Srbije. Predsednik je Komisije za informisanje, propagandu i međunarodnu saradnju Crvenog krsta Kovin.
Nataša je bila svuda gde je trebalo podržati neke akcije, voditi program, osmisliti sadržaje svečanosti. Ona je postala nezamenljiv deo grada i opštine, svaki put se trudeći da u svoje izveštavanje za portal opštine, unese Natašu novinarku, onu devojku iz Inđije koja je sanjala o novinarstvu u dinamičnim redakcijama, pred brojnim izazovima i težinama. Ali, Nataša je svoje prioritete odredila u porodici, podržavajući svoje troje dece, supruga, unuke, brinući o majci i bratu… prijateljima, ljudima kojima je njena podrška bila potrebna.
Ona je pripala Kovinu i Kovin je prigrlio svom snagom, svestan da je imao sreće što je nekih davnih godina jedna Sremica iz Inđije došla baš ovde na radnu akciju.
Slava joj i hvala, na svemu!
Kovinske info zhvalne su na saradnji, ali još više na prijateljstvu kojim smo bili darovani. Nedostaje nam i znamo da će tek nedostajati njena hitrost, sposobnost i čovečnost!
Nek joj je mir i spokoj, na tom putu bez bola.
Sahrana je u utorak, 17.juna u 13 sati na groblju u Kovinu
