Kada su se meštani Deliblata okupili 2. jula 2025. godine na trgu kako bi ispratili u penziju svoju
voljenu vaspitačicu Auroru Ilić, nisu ni slutili da će snimci i fotografije tog događaja obići svet –
i stići čak do hladnog Baltika, u Estoniju, gde danas živi i radi književnica Olgica Marinković.
Na prvi pogled – još jedno toplo okupljanje u jednoj maloj banatskoj sredini. Ali ova priča je
mnogo više od toga. To je priča o predanosti, ljubavi i neizbrisivom tragu koji jedna osoba može
ostaviti u životima dece, roditelja i cele zajednice.
Aurora Ilić nije bila „samo“ vaspitačica. Za generacije deliblatskih mališana bila je oslonac,
uteha, osmeh i prva sigurna luka van roditeljskog doma. Tokom višedecenijskog rada, svojim
blagim glasom, strpljenjem i mudrim rečima, pomogla je da stasaju brojne generacije. Nije,
stoga, bilo iznenađenje što se tog dana gotovo celo selo okupilo – na inicijativu roditelja čija su
deca činila poslednju generaciju mališana koju je Aurora kroz igru vodila u svet – da joj upute
jedno iskreno, veliko hvala.
Taj trenutak nije ostavio ravnodušnom ni književnicu Olgicu Marinković, autorku romana Jelena
i Lice od leda, koja već godinama živi i stvara u Estoniji. Poslala je o tome svoje utiske,
podsećajući koliko zajedništvo i istinske vrednosti još uvek žive – i koliko su moćne, čak i u
vremenu kada se čini da blede.
L. M.
Aurora, srce uz koje su odrastale generacije
Na malom seoskom trgu, okupilo se mnogo sveta. Deca i njihovi roditelji, roditelji njihovih roditelja, znatiželjnici. Kao da je celo selo došlo da prisustvuje velikom događaju. Jednom neobičnom ispraćaju u penziju. Spontanom, šarmantnom, obojenom mešavinom toplih emocija i nadasve zahvalnošću.
U svakom selu postoji neko ko nije samo čovek — već institucija. U Deliblatu je to Vaspitačica
sa velikim V. I ne samo vaspitačica, već i roditelj, pedagog, general i dobra vila. Ona je i rame za
plakanje i osmeh za podstrek. Ona prepoznaje kada je trenutak za prekorni pogled, ona je vlasnik
utešiteljskih zagrljaja i toplih poljubaca kojima daruje dečije glavice. U vedro oslikanu učionicu
seoskog zabavišta ugnezdila je “katedru” — jastuče na kome sedi okružena svojim malim
prijateljima, priča im bajke, priča im o drugarstvu, igra se sa njima, uči ih da kažu “izvini”, kako
se voli svet, kako se postaje čovek.
Posle četiri decenije posvećenosti, vaspitačica Aurora sa zadovoljstvom shvata da su njeni mali
đaci savladali sva gradiva, da u svet mogu da se otisnu sigurnim korakom. Ona će ih sa ponosom
ispraćati mahanjem iz svoje cvetne bašte koja odavno iščekuje da joj pokloni svu pažnju.
I onda je došao taj dan.
Sunce kao da je znalo šta se sprema — sija i velikodušno obasjava veliki skup. Žagor dece,
osmesi na licima odraslih, muzika, cveće svuda uokolo. Jedna mama uzima mikrofon i šalje
snažne rečenice, pune ponosa i zahvalnosti. Kada ugleda suze na licima prisutnih, Aurora
proguta knedlu koja se nekim slučajem zaglavila u njenom grlu, preuzima mikrofon i sa
osmehom koji briše sve tuge, progovara nežnim ali odlučnim glasom:
– Pažljivo sa tim plakanjem, potopićete selo! Hajde da se radujemo! Da se smejemo. Želim da u
penzionerske dane zakoračim zadovoljna i radosna.
Iz publike se prolama aplauz, dug i iskren. Odnekud se začuje smeh, pesma. Tiskanje oko
vaspitačice za još jedan zagrljaj.
Veličanstven ispraćaj sa radnog mesta. Ne iz srca. Jer veliki zauvek ostaju u srcu. I ne tiho i ne
neprimetno, već kao i radni vek, radosno i veselo, sa puno ljubavi.
Moja Aurora, moj ponos.
Olgica Marinković
она је срце нашег села! ❤️