Je l` kod kuće gospodar Moša?

Piše: prof. Dejan Kreculj

U starom Kovinu, kao i u većini vojvođanskih mesta, porodice su, pored zvaničnih prezimena, imale i svoje „drugo prezime“ – špicnamee. Reč potiče direktno iz nemačkog jezika (Spitzname) i doslovno se prevodi kao „oštro“ ili „šiljato“ ime, što savršeno oslikava nadimak koji precizno, a često i veoma duhovito, „probada“ ili ističe neku osobinu, zanimanje ili poreklo pojedinca i porodice. U našim krajevima, gde su određena prezimena bila veoma česta (poput Anđelkovih ili Jereminovih), špicname je bio ključan alat za prepoznavanje. Bez njega, u administraciji svakodnevnog života, teško biste se razaznali.

Nekadašnje generacije su ih koristile kao zvanične odrednice. I danas se živo sećam starih komšijskih špicnamea koji su odzvanjali našim sokakom: Čakovljevi, Mitkovi, Gojini, Cukerovi, Kočini… Svako od tih imena nosilo je sa sobom celu jednu porodičnu hroniku, karaktere i sudbine.

To me je podsetilo na jednu dragu anegdotu koja se često prepričavala u našoj kući. Moja baba Grozdana došla je u Kovin kao mlada, udavši se iz Dolova. Kao „nova mlada“, u tadašnjoj porodičnoj hijerarhiji, bila je na najnižoj stepenici; na njoj je bilo da sluša, uči običaje i pomaže starijima. Kako je tek pristigla u novu sredinu, komšiluk je tek počeo da je upoznaje, a i ona je polako hvatala konce ko je ko u Kovinu.

Jednog dana dobila je zadatak da hitno skokne do jedne kuće blizu crkve, kod izvesnog „gospodar Moše“, i odnese mu neku cedulju. Kako su red i kućno vaspitanje nalagali, baba Grozdana se uputila pravo tamo. Ušavši u dvorište, još sa kapije se uljudno obratila domaćinima koji su se zatekli u poslu: – „Dobar dan, da li je gospodar Moša kod kuće?“

Na njeno iznenađenje, svi prisutni su prasnuli u smeh. Brzo su shvatili da pred njima stoji „nova mlada“ koja još uvek ne vlada kovinskim špicnameima. Gazda kuće je, zapravo, bio gospodar Steva. Međutim, još kao dete, od svojih drugova u igri dobio je nadimak Moša – i to ime se toliko primilo da se vremenom prenelo na celu familiju i postalo njihov porodični špicname. Baba je tražila ime sa cedulje, a u Kovinu se cedulja adresirala po nadimku.

Nikoga od aktera ove priče više nema među živima. Odavno u svakodnevnom govoru nisam čuo da neko pominje taj špicname, mada svi u gradu znaju Iliće kao poznatu, staru i uglednu familiju. Pa ipak, kada god prođem pored te kuće blizu crkve, ja i dalje u tišini sopstvenog sećanja čujem taj glas: „Da li je gospodar Moša kod kuće?“ – i ponovo osetim onaj topli, komšijski smeh koji je prigrlio jednu dolovačku mladu i uveo je u tajne kovinskog govora.

Podkast https://tinyurl.com/5as8pca2