Kao Dečaci Pavlove ulice i ova ekipa iz centra Kovina, sedamdesetih/osamdesetih igrala se na gradilištu. Okolo su bile zgrade, koje su rasle, potiskivale pesak, travnjake i rastinje i u dečijoj svesti ostavile slike neprekidnog rada mašina.Oni koji su roženi tek s kraja osamdesetih i ne sećaju se kako je to nekada bilo. Možda mogu da naslute iz sedme slike Vladimira Komarice Milera, koja je bila inspirisana odrastanjem na gradilištu:
-Zamislite, ogromno dečije igralište koje se svaki dan menja i tako celo detinjstvo? Takav je bio prostor na slici, čak i dosta širi. Ovaj kvart je od kraja sedamdesetih do druge polovine osamdesetih stalno bio u velikim građevinskim radovima, što smo mi klinci sa oduševljenjem koristili. Brda zemlje, mašine, ogromne rupe, prolazi, kanali, razni građevinski materijali i dizalice, zatim objekti u svim fazama izgradnje, sve je to bio naš prostor za igru, gde smo svojom maštom i kreativnošću stalno smišljali nove ideje i zabavu. Od jutra do kasno uveče smo bili van kuće, osim za vreme ručka i večere. Svakom detetu bih poželeo jedno takvo igralište.
Ostale su nam još dve slike iz ovog ciklusa. Još dve priče iz sećanja našeg umetnika, a onda obećavamo: ide priča o njemu.
V. Živkov
