Piše Dejan Kreculj
19.06.2024. – Mada smo kalendarski još uvek u proleću, u kovinskom ataru, pored parcela spremnih za vršidbu, žuti se od ivanjskog cveća.
Ove godine sve kulture su poranile u odnosu na ustaljene kalendarske termine na koje smo navikli. Počev od voća i povrća, pa do rataskih useva, ali i pčelinje paše, sve je ranije pa se već danima, mada smo još uvek kalendarski u proleću, na obodima parcela žuti ivanjsko cveće uz hajdučku travu, spremno za pletenje venčića. Do Ivanjdana ima nam još dosta vrelih dana. Kod branja ove divne biljke treba biti pažljiv i rukom pronaći kolence koje se nalazi niže prema korenu, a ne čupati jer uz radost koju nam sada donosi, treba misliti da nam ta biljčica i dogodine procveta, a ne da je iščupamo.
Ivanjdan ili Ivandan je hrišćanski praznik kojim se obeležava rođenje Svetog Jovana Krstitelja, 7. jula po gregorijanskom, odnosno 24. juna po julijanskom kalendaru. Kod Srba na ovaj dan stavlja se venac od ivanjskog cveća, koji se zove Ivanjski venac, na vrata kuće. Inače, u davna vremena je ivanjsko cveće bilo od izuzetnog značaja.
U Kovinu i okolnim selima, sećam se običaja jer mi je majka bila iz Gaja pa sam zapamtio iz detinjstva, devojke i žene su brale ivanjsko cveće, hajdučku travu i drugo sitno poljsko cveće i pravile vence u koje se uplitao i jedan beli luk. Domaćin je venac kačio na zid kuće visoko da se ne može dohvatiti. Hronike kažu da se u noći pred Ivanjdan, venac krao sa fajmara i zbog dece. Skidale su ih sa kuća uglavnom majke ili babe dece i beba koje mnogo plaču. Kažu da, kad se ovakav venac stavlja detetu pod glavu tri noći, a onda vrati na kuću odakle je uzet, dete prestane da plače, jer kako se verovalo, plač ode sa vencem.
Danas, u digitalno doba i svakakvih tehnoloških čudesa, ma gde se stanovalo i živelo u bilo kojem kraju sveta, ostao je ovaj običaj da se ispleteni venac postavlja iznad ulaza u stan i da tu bdi nad domom čuvajući ga od lošeg i zlog, za svaki slučaj.
