Putopis od Brisela do Moskve 6: Pivo može, Tuborg ili Hajneken, samo da nije Švedsko

Pedala i piše Dušan Milojkov

ROSTOCK – TRAJEKTOM  – Treleborg – Malmo – Lomma – Bjared – BorgbLog Jakopinge? – Alstorp – Saxstorp Haljarp – Landskrona – Bostahusen – Glumslov – Rydeback – Helsingborg – Flenige – Katarp  – Strovelstrop ANGELHOLM – 192 tacan broj km.

Jedanaesti, dvanaesti dan…


Nakon sat vremena plovidbe izgubila se na horizontu poslednja linija kopna. Svuda oko broda bila je vodena površina. Približavajući se Švedskoj znao sam da će me bar jedan dan kvasiti kiša, večeri su tada puste, a dani tmurni–osamljeno sumorni. Razmišljajući o tome da, ako mi tako bude na švedskom podneblju, biću još osamljeniji. Putovanje bicikom kroz Švedsku nekoliko puta sam sanjao. Ja putujem ka Švedskoj, san sam pretvorio u javu. Dok sam plovio gledao sam u daljinu i u dane kada sam želeo da budem u toj zemlji, a nije me bilo. Posle Beograda, mogu slobodno reći, da za mene nema lepšeg imena za jednu prestonicu od Štokholma, niti sam se sa ijednim gradom želeo upoznati kao sa glavnim gradom Švedeske. Približavajući se luci u Malmeu osećao sam da ću za koji minut ući u jedan novi svet.

Kada je brod stigao u luku i kada sam sa njega sišao na kopno stupio sam u zemlju Volvoa i Skanije. Za Skaniju sam čuo kao mali, kada sam počeo da se radujem kamionima. Upravo tako se zove jedan od mojih omiljenih kamiona-Skanija. Na putovanjima širom Evrope obilazilo me je mnogo skanija i gotovo svakom sam se radovao, kao što se radujem što vozim svog dvotočkaša kroz oblast Skanije. Od prvih Šveđana koji su mi pali na pamet svakako je to veliki naučnik Alfred Nobel. Da nije bilo tog pronalazača dinamita kroz mnoge tunele ne bih mogao da prođem svojim biciklom. Na žalost, njegov izum do danas je korišćen, čini mi se, više za ubijanje ljudi nego za izgradnju. Nisam zaboravio ni čuvenu švedsku grupu Abbu, čije pesme slušam i danas, a ni velikog švedskog stonotenisera Jan Ove Valdnera, čije sam virtuozne poteze kopirao trenirajući stoni tenis. Tenis nikada nisam trenirao, ali sam se divio i teniseru Bjorn Borgu, čije mečeve sam gledao preko malog ekrana i uživao u njegovoj velelpnoj igri i gospodskom ponašanju na terenu. Svi oni uradili su nešto za čovečanstvo.

Malme je glavni grad jedne od 33 skanijskih oblasti i ujedno je najveća opština. Ono što sam odmah primetio bilo je to da nema smeća po ulicama i pored puta. To je jasan pokazatelj da je Švedska jedna od najčistijih i najuređenijih zemalja Evrope. S obzirom da Šveđani ulažu u ekologiju i tako čuvaju svoju lepu državu oni su, a zbog toga što im manjka smeće, primorani da smeće uvoze kako bi od recikliranog otpada proizvodili ogromne količine električne enrgije i goriva. Vozeći se primetio sam kako mi je Malme sada lepši nego kada sam u njemu bio pre dvadeset jednu godinu, ali i on je, iako je mnogo manji od mnogih gradova kroz koje sam dovde prošao, isto toliko pun automobila koliko ima i stanovnika, ako ne i više. Zbog toga je zatrovan saobraćajem pa ne može da se ispolji sva njegova lepota koju sam želeo ponovo da vidim. Nisam bio u stanju da bilo gde stanem i da na miru otkrivam lepe fasade. Moje kretanje gradom bilo je svedeno na beženje od automobila i smrada iz njihovih auspuha. Zbog gužve u saobraćaju nisam obišao mesta koja odzvanjaju.

Jedino što sam želeo da obiđem bila je crkva. To sam i učinio, ali ne da bih unutar nje tražio mir u svojoj duši, već sam u taj hram ušao iz radoznalosti. Dok sam posmatrao unutrašnjost na pamet mi pade teorija religioznih ljudi koja potvrđuje da je zemlja veliki hram, a život bogosluženje. Lepe su to reči. Nakon izlaska iz crkve seo sam na bicikl vozeći se pored velikog jezera Oresund, koje ću, kada stignem u Helsingborg ostaviti za sobom. Ponovo sam bio na asfaltu. Od Malmea do Helsingborga 62 kilometra. Obilaskom jednog dela Malmea moja vizita u tom gradu bila je završena pa sam pošao u Helsingborg. Tokom vožnje pogled mi je uglavnom bio uperen u levu stranu. Sa te strane je Baltik, a na njegovoj drugoj obali je Danska i njen glavni grad Kopenhagen.

Vozio sam prema Helsingborgu i sećao se kako sam, dok nisam ušao u Dansku 2003. godine studirao auto kartu na kojoj sam tada video kako ću se kroz tu zemlju voziti kao po tepsiji, jer je najviši vrh Danske Molehoj visok samo preciznih 170, 86 metara. Po tepsiji ću se voziti i danas, jer ne idem u Laponiju gde je najviši vrh švedske Kebnekaise visok nešto malo preko 2.000 m. On mi neće biti na putu, ali kada bi mi i bio, bio bi mačiji kašalj u odnosu na neke uspone kojima sam vozio svoj bicikl. Kada putujem Evropom uvek imam želju da probam piva onih zemlja u kojima se nalazim, ali ovde u Švedskoj, iako je teško odoleti raznim izazovima ja sam odeleo, jer iako sam po ubedjenju ekološki nastrojen nisam prihvatio mišljenje švedskog instituta za životnu sredinu prema kojem je pivo Pu:rest pravljeno od prečišćene kanalizacione vode „organsko i kristalno čisto“. To pivo radije bih zamenio sa danskim pivima, pa sam tu želju sebi ispunio. Od dva brenda komšijskog piva, Heineken i Tuborg opredelio sam se za ovo drugo, jer za prvo će biti vremena u sledećoj pauzi. Ta dva piva volim da popijem bilo gde u Evropi, jer se te dve vrste piva odlično prodaju u svetu.


Nastavljajući vožnju od Malmea prema Lomi video sam da se u čitavoj Skandinaviji vodi računa o istoriji i prošlosti, ali se dalo videti na svakom koraku da je sve usmereno ka sadašnjosti, ali i ka budućnosti. T

Nakon iscrpne vožnje dan sam završio Angelholmu. U tom gradu pokušao sam da zakupim hotelsku sobu, ali mi je recepconerka rekla da ne primaju keš novac. Zamolio sam je da me ostavi unutra da predremam do jutra, ali ni to nije bilo moguće. Za moj problem pobrinuo se momak koji u hotelu radi kao konobar. Prišao mi je i na tečnom srpskom jeziku mi se obratio rečima:

-Ja sam Tagir Musin i iz Kazahstana sam. Živim u Katarpu i jedan vaš zemljak po imenu Đorđe mi je mnogo pomogao da se zaposlim ovde i da dovedem suprugu iz Sankt Peterburga da živimo zajedno u Švedskoj. Tada sam mu rekao da ću se odužiti za tu pomć i evo prilike za to. Ostaviću vam ključ od auta i idem kući vozom, a vi spavajte u autu, ili ako želite da spavate kod mene pođite sa mnom. Odabrao sam ovo drugo UGOĐAJ ĆU OPISATI KADA SE VRATIM SA PUTOVANJA.

ANGELHOLM – Halmstad – Falkenberg – Varberg – 76 km.
 
Svi ljudi, koje sam upoznao na svojim putovanjima stvarali su moje putopise. One, koje sam dovde upoznao i koje ću tek da upoznam ispisaće ovu knjigu. Ništa manje bogatom činili su je predeli po kojima sam se vozio i koji su me terali da tražim smisao u značaju mog postojanja. Na to su me terale i prirodne promene kojima svi dugujemo veliko poštovanje-vetar, kiša, sunce. Borio sam se protiv njih ne da bi ih zauvek pobedio, jer bez njih nema života, već da bi ih savladavao i stizao na odredišta. Bogatim me čini i to što volim da pišem. Pišući ulepšavam samotne trenutke na Švedskoj vetrometini korisnom zabavom. Sve ljudsko je uvek zanimljivo, poučno i treba ga čuvati za potomstvo. Na svoje dvadesetogodišnje avanture biciklom po Evropi gledam kao na neku vrstu posla, a svaki posao je zabava, a svaka zabava je posao. Da sam izorao brazda koliko rečenica sam napisao u knjigama sa putovanja Evropom imao bih njivu od Pančeva do mog rodnog sela Pločice.

Na kraju dana doživeo sam neobičan slučaj, a to se dešava, da se neki čovek jedanput nađe na našem putu, pa ga nekako zapamtimo za ceo život. U današnjem danu to je bio gospodin kome nisam znao ime . On me je odveo u hotel na večeru. U ponudi za jelo bilo je svega i svačega. Došlo mi je od svega da probam po malo, iako nisam bio mnogo gladan, ali moje oči su bile. Gospodin me je u više navrata nudio da jedem, rečima: -Slobodno se služite, budite slobodni. Kopirajući ga ponašao sam se kao on. Da sam živeo u drugom veku posle Hrista možda bih i ja mislio da telu treba dati potpunu slobodu i da ona ide na uštrb duha. Ljudi koji su tako mislili zvani su gnostičari. Oni su čak mislili ukoliko je telo prljavije da je u tolioko čovek čistiji duhom. Po njima ljudi su božanske duše zarobljene u materijalnom svetu. Materija je stvorena od strane nesavršenog ili zlog bića. S obzirom da nisam materijalista, i da svoj duh ne volim da prljam materijalnim stvarima – znači nisam gnostičar, pojeo sam samo onoliko koliko mi je bilo potrebno, posle čega sam čiste duše otišao na spavanje. Poslednja rečenica u dnevniku bila je: Ako bih ostao bez svega materijalnog ne bih izgubio ništa. Ja sam ono što bi mi tada ostalo.

Pola dana bio sam na putu. Buka automobila i jakog vetra odzvanjala je u ušima kao grmljavina. Na kraju dana skolnio sam se sa puta u kamp u kojem je trebalo da večeram, ali sam pre kampa u jednom marketu kupio dve crvene paprike i dva limuna, da za svaki slučaj u organizam unesem vitamin C i askrinsku kselinu. Vitamin C je neophodan za odbranu organizma od infekcije i u paprici ga ima mnogo puta više nego u limunu. Limun sam kupio zato što je pun askrobinske kiseline. Zatim je na red došla večera, pa sam uz nju pojeo dve kriške hleba, što je dovoljno za unos dnevne doze vitamina b. Večera je bila toliko ukusna da sam dozu vitamina B pojačao kriglom piva. U pivu ga ima mnogo više nego što je organizmu potrebno, ali… prijalo mi je. Mešavina kiselog i gorkog značila je da sam se se dobro pripremio za sutrašnju etapu. I sutra ću biti zdrav. Bez obzira na vetar i danas mi je sve prijalo, posebno tišina koja i je šatoru uljuljkivala dušu kao bebi koju majka u naručju ljulja.

Podeli vest:
0 0 votes
Oceni
guest
0 Komentari
Inline Feedbacks
View all comments