Dan petnaesti, pedala i piše Dušan Milojkov
LUR – Overby – Stromstad – Skjeberg – SARPSBORG – 63 . km.
Novi je dan. Vreme se pokvarilo. Jutro je bilo hladno i obećavalo je kišu. Bez obzira na to imao sam i tokom ovog dana jasnu ideju – ući u Norvešku. Kiša i hladnoća u tome nisu mogli da me spreče. Niko nije mogao da me spreči. Na tom putu trebalo je da vozim kroz: Overby, Stromstad, Skjeberg, Sarpsborg… Mnogo mi se žurilo, baš mnogo, da bih što više kilometara prevezao dok kiša ne počne da pada. Nadao sam se da me neće iznenaditi tokom prvog sata vožnje.
Startovao sam polako, a onda sam počeo da vozim sve brže i brže. Za dva sata po mojoj proceni trebalo je da stignem do granice Švedske i Norveške. Kiša mi je nekako sve vreme bila za vratom i nije prošlo mnogo vremena kada je počela da pada. Svejedno, nisam smanjivao brzinu, jer Norveška me je zvala.
Bio sam više u unutrašnjosti Norveške, inače, najkraći put do Osla je put pored mora, ali ja sam vozio dužim. Da sam vozio pored mora svakako se ne bih naudisao mora zbog kišnog dana. Vozio sam ćutke i izjavljivao ljubav svom svojom dušom prirodi.
Kada sam prešao granicu, (naravno, na njoj nije bilo kontrolnog punta, poput onih na prelazima iz Srbije u Mađarsku i obratno), odmah sam video koliko je Norveška bogata, a nekada je bila siromašna zemlja. Njeni žitelji su se nekada bavili ribolovom i moreplovstvom i onda im se posrećilo pa su nešto više od pola veka našli crno zlato. Ali ja u Norvešku nisam došao da gledam nalazišta nafte i da se bogatim na taj način. Došao sam u tu zemlju kao radoznali putnik koji želi da se bogati svim i svačim što su potomcima odlučni Vikinzi ostavili.
Vozeći u jednom trenutku pomislio sam kako bih mogao bicikl po Norveškoj da vozim do ponoći, jer noć je još kraća nego u Švedskoj, ali ovaj put zbog kiše to nije bilo moguće. Zbog dugih noći Norvežani u svojoj zemlji mogu da postave pitanje svakom strancu: “Kako ste spavali noćas?” Za one koji se nadju na krajnjem severu Norveške, u Narviku, gradu koji je pobratimljen sa našom Kikindom ne bi bila fraza da dobiju takvo pitanje, posle kojeg bi se odgovor sveo na uobičajeno: “Dobro, hvala na pitanju”.
Kada je bilo vreme da nešto pojedem zastao sam pred jednim supermarketom. U njemu je bilo svega i svačega, ali je sve bilo mnogo skupo. Kao skroman čovek uzeo sam minimalnu količinu hrane, i činilo mi se da su me zbog toga neki čudno gledali, jer njihova kolica bila su puna do gore, toliko puna da je po nešto znalo da padne na pod. To me nimalo nije čudilo, jer znam kako živi zapadni svet i da vikendom uglavnom svi idu u šoping centre, a danas je subota, dan za to. Ispred supermarketa je bila prazna klupa, kao za mene poručena, pa sam na nju seo i pola kupljene hrane pojeo. Drugu polovinu ostavio sam da pojedem pre spavanja, ali u tom trenutko nisam znao gde će se to dogoditi. Dok sam jeo gledao sam Norvešku na karti Skandinavskog poluostrva i tu zemlju zamislio sam u obliku lava. Ako bih na taj deo Evrope zaista tako gledao onda bi Norveška predstavljala njegovu glavu i grivu. Grad Halden bio bi na ulazu u čeljusti cara životinja. S obzirom u kakvim sam lepotama uživao dovde, ovo putovanje i pre njegovog kraja mogu da nazovem po prvoj knjizi Tura Hajerdala „U potrazi za rajem“. U drugoj knjizi „Ekspedicija Kon Tiki“ Tur Hajerdal savršeno je opisao putovanje na splavu okeanom. Knjiga je izazvala divljenje sveta i moje lično divljenje, zbog čega sam planirajući ovo putovanje doneo odluku da ću kada stignem u Oslo posetiti Muzej Kon Tiki, u kojem se čuva istoimeni Hajerdalov skromni splav, na kojem je plovio sa svojim prijateljima.
Kada sam se najeo nastavio sam da vozim pridržavajući se unapred pažljivo isplanirane maršrute, tako da sam se sa najmanje napora i troškova trudio da vidim najviše i najbitnije. Norvežani vole da čuju kako je spavao njihov gost, ali generalno nisu posebno zainteresovani za razvoj turizma. Visoke cene smanjuju broj turista iz inostranstva, a to doprinosi očuvanju norveške prirode.
Na putu u Sarpsborg bicikl sam vozio neverovatno ravnim putevima na kakve u Srbiji nisam baš navikao. Za moju operisanu kičmu bili su to odlični uslovi za vožnju. U Srbiji se moji diskusi svakodnevno pitaju zašto ih mučim. Svejedno, napravio sam zatim još jednu pauzu. Svaki biciklista treba da zna gde da napravi pauzu. Ovaj put napravio sam je na benzinskoj pumpi. U Sarpsborg sam stigao u šesnaest časova, a stigao sam zato što sam sledio svoje srce. Tokom svakog dana do danas trebalo je ds punim baterije baterije na telefonu i tabletu, pa sam ušao u Mcdonalds da popijem Coca Colu i da iskorisim tu priliku da napunim baterije. Zato, što je Mcdoladsu radno vreme do jedan iza ponoći na tom mestu nastali su opisi ove i nekoliko prethodnih etapa. U jedan sat iza ponoći morao sam da napustim restoran, pa sam zoru dočekao dremajući na klupi ispred izloga obukavši na sebe sve što sam imao.
Za kraj današnje kratke etape vraćam priču na pitanje: „kako ste spavali noćas“, jer Norvežani vole da čuju kako je spavao njihov gost, ali generalno nisu posebno zainteresovani za razvoj turizma, jer me je visoka cena hotela primorala da noć provedem na ulici. Visoke cene smanjuju broj turista iz inostranstva, a to doprinosi očuvanju norveške prirode. Ono što sam im kao stranac ostavio bio je novac od dve ture Coca Cole, čije kartonske čaše sam bacio u kontejner za reciklažu.
