12.06.2024. – Od ranog jutra celo nebo bilo je tamno. Videlo se da će biti kiše. Nije bilo pitanje da li ću da odustanem od vožnje, jer i kada je kiša počela da pada rešio sam da nastavim putovanje. Nisam od onih ljudi koji čekaju da kiša prestane da pada. Moju ljubav prema Belgiji podgrejavali su i tmurni oblaci i terali me da do kraja dana stignem blizu holandske granice. Već na startu jedva sam čekao da stignem u Holandiju. Do nje ću biciklističkim stazama. Cela Belgija njima je povezana i tako poručuje koliko vodi računa o zdravlju svojih ljudi. Isplanirao sam da idem u Ostende.
Dolaskom u Ostende naišao sam na Državni park-Leopold park. Ime je dobio u čast kralja Lepolda II. On je samo jedan od mnogih vladara, tako sam o njemu pomislio i prestao da razmišljam. Više mi se dopadalo da gledam lepe prizore koje nudi park. Šetajući naišao sam na ono što volim, na obalu velike vode, a onda sam seo na bicikl i nastavio da se vozim pored Severnog mora. Vožnja obalom baš mi je prijala. A onda ponovo: Lepold II, spomenik njemu u čast. Moram da kažem, vreme njegove vladavine ostalo je upamćeno po masovnim ubistvima i genocidu nad lokalnim stanovništvom u Kongu. Eksploatacija gume i slonovače u Kongu se zasnivala na prinudnom radu što je kao posledicu imalo smrt deset miliona Kongoanaca. Belgijanci kažu da nije bio popularan kralj među svojim podanicima. Kada nije bio svojim zemljacima što bi bio popularan onda meni, čoveku koji ne voli nasilje, ali koji voli i ceni umetnost.
U nastavku putovanja ka Maldegemu i Eklu kiša je počela da pada. Ni to nije umanjilo doživljaj prirodne lepote ove zemlje. U kraljevini Belgiji, zemlji piva, čuvene belgijske čokolade i Štrumpfova, živeli su mnogi poznati ljudi, ali ne mogu da ne pomenem Adolfa Saxa koji je zaslužan za izum saksofona. Zato ću negde u današnjem danu naći restoran gde se sluša saksofon, narućiću jedno od hiljadu belgijskih piva i uživaću u muzici. Iskreno, voleo bih da pored restorana sa dobrom muzikom naiđem i na neka pusta mesta-njih jedino i dalje mogu da volim. To je jedina ljubav lišena nade i razočaranja. Svet ih je ostavio i putevi zaobišli, i ona mnogo ne traže od onoga ko tu sam dolazai. Dočekuju ga tišinom i žuborom velikog spokoja što odavno traje.
Onda sam seo u jedan restoran sa dobrom muzikom i poručio pivo. U restoranu je bilo dosta ljudi i ono što sam primetio bilo je da su i Belgijanci pivopije. Bilo mi je čudno što su skoro svi imali različite čaše na stolovima u kojima je pivo. Kada je konobar doneo moju porudžbinu, čaša koju je stavio na sto bila je skroz drugačija od ostalih. U meniju za piće bilo je zaista više vrsta piva i zaključio sam po tome da svako pivo ima svoju čašu. Sedeći za stolom izvadio sam dnevnik i u njega zapisao: ja sam samo putnik kroz vreme i ovaj belgijski prostor i kilometri koje sam dovde prešao, kao i oni koje ću tek preći mi znače, ali mnogo manje će mi značiti kada se vratim sa puta u Pančevo i kada budem otišao u Regionalni centar za talente Mihajlo Pupin, da u centru pričam deci o svom putu u njihovu čast.
Ono što ne volim je kada čovek uništava prirodu. Čovek čoveku i slobodu zna da oduzme, a sloboda je nešto dragoceno. Životinje to ne čine. Zato ću i na ovom putovanju da posmatram životinje gde god ih budem sretao. I danas sam se, bez obzira na kišu zaustavljao svuda gde mi se nešto dopadalo i odlazio dalje da upoznajem nove krajeve i nova lica. Naravno, nisu me zanimala samo nova lica i krajevi, zanimali su me i spomenici kulture, čuveni muzeji, ali priznajem, priroda najviše, tek na kraju su ljudi. Uvek se lepo osećam medju dobrim ljudima, a u nastavku ovog putovanja verovao sam da ću ih upoznati mnogo, baš mnogo. A onda sam naišao na raskrnicu koja mi je sve misli prekinula i na prečac sam doneo odluku da na tom mestu napustim Belgiju i uđem u Holandiju. Zato nisam išao u Antvepen, već sam pošao u Vlissingen. Kiša je negde oko podne prestala da pada, ali je počeo da duva toliko jak vetar da bicikl nisam mogao da vozim brže od desetak kiometara na sat. Bočni udari vetra toliko su me mučili da sam u više navrata mogao da padnem sa bicikla.
Da bih do Vlissingena stigao koji se nalazi u provinciji Zeeeland morao sam feribotom da pređem na drugu stranu Severnog mora pa sam se u luci Breskens ukrcao na feribot. Talasi na moru su bili toliko veliki da sam pomislio kako brod uopšte neće da isplovi. Međutim, kapetan je doneo odluku da krene ka pučini. Svima na brodu kao i u životu, sve je neizvesno osim opasnosti, ali opasnost se vešto krije-ne samo u nepoznatom, nego često i u onom što izgleda da je poznato. Kada se brod približio luci video sam velike nasipe koji štite grad od mora, jer Vlissingen je kao i cela Holandija, ispod nivoa mora. Čim sam se iskrcao pošao sam u centar grada. Bilo je vreme da nešto pojedem. U jednoj ulici naišao sam na restoran Balkanija. Na vratima me je dočekao vlasnik restorana rekavši mi, brate upadaj.
Čovek se zove Alladin, on je Albanac poreklom iz Prizrena, i dok je njegova supruga spremala roštilj pozvao je Dobrašina Martinovića-Bobana, koji je rođen u Novoj Varoši i čitavog života igrao je fudbal, koji igra i danas. Dobrašin mnogo voli fudbal i takmičenja, zato je i uspeo u toj utakmici života, jer je pravi sportista. Odselio se iz Srbije u Holandiju u kojoj se i oženio i dobio dvoje dece, sina i ćerku. Iako su rođeni u Holandiji njegova deca vole Srbiju i rado odlaze u rodno mesto svoga oca. Majka dece je srpskog porekla i rođena je u Holandiji, ali bez obzira deca vole da odu i u Kraljevo.
Dobrašin je dok smo pili piće pozvao Nedeljka Zečevića-Nedju, koji živi u Vlissingenu trideset godina, i u Holandiju je došao iz Bosanskog Broda, pa smo u društvu vlasnika Alladina Zaplluzhania pričali o raznim dogodovštinama, nimalo o politici, jer politka je svu trojicu oterala iz Srbije i ovde su složni. Ispričali su mi kako se sve nacije iz bivše Jugoslavije ovde druže i da mržnja ne postoji. Svi su spremni jedni drugima da pomognu i uvek su raspoloženi za druženje.
Posle ručka (koji mi vlasnik Balkanije Alladin nije naplatio ) i divnog druženja trebalo je da pronađem hotel da prenoćim i odmorim za sutrašnji dan. Naravno, Nedeljko kada je to čuo ponudio mi je da budem njegov gost. Pored toga što mi je prijao smeštaj, još više mi je prijalo poverenje Nedeljka Zečevića. Ništa manje nije mi prijao ni ručak u restoranu Balkanija, koji me je na kratko vratio na Balkan. Ručak je bio savršen, čak sam bio počašćen čašicom šljivovice, koja je dodatno, pored ćevapa i ostalog priloga sa roštlja, podgrejala osećaj da sam negde na svome.
Moj zaključak današnjeg dana u Vlissingenu bio je: I kod pčela je tako-nema života bez zajednice.
Piše i putuje Dušan Milojkov
