U smiraj leta 2018. godine rodila se ideja o jednoj posebnoj vrsti komunikacije preko zida. Na zidu kuće na uglu ulica Đure Petrovića i JNA, osvanuo je jednog dana crtež. Crtež ko crtež! Ulični crtači su svakodnevica. No, ovo je umetnik nazvao svojim Teleportom. Na zidnoj slici Don Kihot, Španija i konekcija dva sveta. Kovin je direktno povezan sa Seviljom, Andaluzijom… Baš kao što se putem interneta putuje svuda po svetu, zahvaljujući ovom zidu u realu i umetniku, Kovin je dobio svoju direktnu vezu. I tako je to počelo. Jedna slika, prvo jedna stolica, pa dve, pa stočić. Prvo umetnik sam, pa prolaznik, pa neko sedne, popriča, a slike se smenjuju. Kovin putuje kroz vreme, epohe, stvarno i imaginarno putem svog teleporta kojim upravlja jedan čovek.
Vladimir Komarica Miler počeo je te godine projekat kojim će, poput poruka sa društvenih mreža koje se ostavljaju na „zidu“ vlasnika profila, preneti poruke na zid svoje kuće, bukvalno. I počeo je simbolično, Don Kihotom i Španijom. Plemenitim ratnikom protiv nepravde, simbolom čestitosti, naivnosti i dobrote.
–Prva reakcija moje majke bila je: neko će ti to išvrljati! I drugi su isto reagovali, šta mi to treba, neko će mi to uništiti, namerno upropastiti. Pitali su još šta mi to predstavlja, ko je na slici i tako dalje. Hteo sam da prenesem svoju poruku i to me jedino interesovalo!- priča nam dizajner, umetnik, skromni momak Vlada Komarica.
Kada je postavio prvu sliku, Vlada je izneo stolicu, sedeo pored, crtao, a onda su ljudi počeli da zastajkuju. Počeli su da pričaju. I tako je teleport postao mesto gde se, kao pred fotografskim aparatom u nekom studiju, ređaju lica i ljudi i neko ispituje Vladu, a neko samo priča svoju priču.
–Prvi je na stolicu seo Siniša Dumitru. To je bila priča! Lepo sam se ispričao i sa Lukom Tabaševićem. Profesorka Mila Ladolež i ja pričali smo o književnosti i vezi sa likovima sa teleporta. A bio je jedan momak, dolazio je za vreme svoje pauze na poslu,, sedne, postavi zanimljiva pitanja i ode. I tako danima. Mnogo je ljudi prošlo i selo, – kaže Miler, koji je svakom od njih ukazao poštovanje i strpljivo objašnjavao svoje zamisli. Naravno, bilo je i kritika. Nekome se nisu dopadali likovi, kao Bil Gejts u vreme Korone. Ili Tito sa kojim još neki imaju neraščišćena posla. Vlada je sve to ignorisao, čak i one koji su uništili Titov lik na crtežu.
A ko je, u stvari, Vladimir Komarica Miler?
Umetnik koji je čekao do tridesetih da se posveti svom unutrašnjem izazovu.
–Radio sam u mlinu, tako sam i dobio nadimak Miler, kao izvedeno od mlinar. Drugovi su počeli da se šale samnom i tako sam kasnije to ime zadržao. A svi misle da je neko porodično poreklo. Onda je mlin prodat, ja sam upisao Višu školu za dizajn sa 33 godine, imao sam slobodnog vremena i to završio, pa opet radio na gradilištima, silosima, uporedo s tim i crtao, – priča kao nešto najprirodnije naš umetnik.
Svoje javno prikazivanje pred publikom u Kovinu Miler je imao u tadašnjem kafiću Mašina, gde su bili izloženi njegovi crteži, a između ostalih i deset crteža nekadašnjeg Kovina. Onako kako ga je on zapamtio. Naizgled, detinje naivno i često povezujući različite epohe i mesta. Ali to su crteži u kojima se Kovinci prepoznaju.
Vladimir o svojim počecima i inspiracijama govori kroz prizmu sedamdesetih i doba masovne umetnosti, kiča i šunda koji je preplavio svaku kuću. Ne samo kod nas, nego uopšte. Jedan svetski trend sa slikama uplakane dece, gondolama i pejzažima irealne prirode. Kod nas još i obavezna Kosovka devojka, koja je bila „must have“ u svakoj kući onog doba. Autori moderne i mas umetnosti inspirisali su ga i u njegovim radovima. Da li je konceptulni umetnik? Ne u onom smislu u kome mi, kad to kažemo, mislimo odmah na Marinu Abramović.
Vladimir je svoj. U poimanju stvarnosti, likova, konekcija. Potpuno svoj. Da se to mnogima dopada govore njegovi teleporti, koji su inspirisali mlade ljude da se organizuju i iz Novog Sada dođu i „dorade“ mu to, organizujući čak i čitavi performans. Tako on deluje na ljude.
I sada ima anonimne posetioce na teleportu. Ostave mu poruku, zagonetku, on istražuje i komunicira svojim jezikom. I sada on igra partiju x-ox na svom teleportu, i sada još istražuje ko su ti anonimni ljudi koje je privukao kroz svoju „vremensku kapiju“ i koji govore jezik koji samo retki mogu da razumeju.
Vlada je nas počastvovao svojim crtežima Kovina i oni će ostati ovde na portalu kao obeležje, kao naš zaštitni znak, kao svedok vremena. No, Vlada komunicira i preko svog „zida“ na mrežama. Piše, uz fotografije, iskreno tople reči. Ne uvek svetle, ali slikovite. ON ja nadasve skroman, kao da je nesvestan svog talenta i posebnosti. Mi ovu priču o Vladimiru namerno nećemo proširivati, niti dovršavati, jer hoćemo da ostane nešto za dogodine. A on?
On „jedva čeka da ova godina prođe“, napisao je na svom FB profilu!
Želimo mu lepšu, uspešniju i bolju ovu koja dolazi?
Čast nam je da baš s njim zatvorimo 2023. godinu.
