Deset hiljada poljoprivrednika ušlo je u Berlin, tražeći pogodnosti za koje smatraju da Nemačka vlada mora da im omogući, kako bi se zaštitli mali proizvođači, kako ne bi umrla sela i kako bi od svoje države dobili ono što im kao poreskim obveznicima pripada.
Deset su dana poljoprivrednici u Vojvodini i delu Srbije protestovali na putnim pravcima, nije im bilo dozvoljeno da uđu u Beograd. Nemački poljoprivrednici su ušli, jer je to njihov grad. Beograd ne pripada poljoprivrednicima, po svemu sudeći.
Premijer u Nemačkoj je odmah izašao na lice mesta da vidi o čemu se radi i da objasni da para nema za ono što traže, ali nije smeo da kaže da ih neće ni biti. Ana Brnabić nije izašla uopšte, tek posle deset dana pristala je da se vidi sa grupom predstavnika poljoprivrednih udruženja.
Nemačka je ogromna zemlja, njoj je lako da pošalje deset hiljada poljoprivrednika. Srbija je mala zemlja i u njoj nije lako da se jedna strukovna grana ujedini i štiti zajedničke interese. Kod prvog štrajka tokom proleća, mlekari su dobili što su hteli i njih dalje nije interesovalo. Kod drugog protesta u jesen, dobijena su samo obećanja da će zahtevi biti ispunjeni: cena goriva bez akcize, veće subvencije i direktno nastupanje na berzi poljoprivrednih proizvoda. I ni tada nije prošlo bez prekornih reči, zamerki, prozivki.
Ana Brnabić premijerka Srbije dobila je obustavu protesta na putevima, prolongirala pregovore, pred same izbore još jednom se sastala sa predstavnicima poljoprivrednih udruženja i rekla- nema od toga ništa! (Ili bar, gotovo ništa!)
Stidljivo, kao da se radi o nekom siročetu, u javnosti procuri po neka vest, da se premijerka opet sastajala sa poljoprivrednicima, ali kad joj je jednom prošlo za rukom da im kaže da ono od pre baš i ne važi, što ne bi i drugi put? I kao da i sami sebi uskraćuju pravo da se čuje njihov glas, poljoprivrednici pristaju da se ti sastanci sa državnim rukovodstvom vode uz selektovane medije. Ne žele da politizuju, kažu! Onda je sve sklono improvizaciji, interpretaciji, prepričavanju, a to je najviše na štetu samih poljoprivrednika i njihovog cilja.
U želji da saznamo šta se to dešava, obratili smo se Inicijativi za opstanak poljoprivrede Srbije, tačnije članu Upravnog odbora Bogdanu Stojanovu.
–Na razgovoru u ministarstvu bilo je sedam udruzenja. Fokus je ovog puta bio na razrešenju oko zakupa, povezanih lica… mi iz Inicijative nismo hteli da učestvujemo ali smo podržali pregovore, – ispričao nam je .Bogdan.
–Mi mislimo da je ovo nešto što država treba da reši ali isto tako da poljoprivredna gazdinstva koja imaju sve čisto ne treba da snose posledice u smislu odlaganja javnog poziva
I kašnjenja sa isplatom.
Inicijativa za opstanak poljoprivrede forsira da se ispoštuje ono što su u prvim pregovorima uspeli da izdejstvuju.
–Ali je stav udruženja da za sada nećemo prihvatiti pregovore uz prisustvo ovih udruzenja koja u ovom trenutku pregovaraju.
Ne znam kako bi sada ove pregovore formulisao… mozda ministarstvo želi da kupuje vreme pa je udruženja nateralo da se nesto bune.
Mi smo ostali pri stavu da želimo da se ispuni obecano.
A sve ostalo da se u hodu i naknadno resava.
Bez odlaganja izvršenja obećanog, -još jednom je ponovio Stojanov.
A koja to udruženja hoće, koja se bune? Stojanov kaže da su sad u pregovorima neka udruženja koja u svemu podržavaju Vladu Srbije i vladajuću stranku i samim tim miniraju i razvodnjavaju pregovore.
Ono što nam Bogdan nije rekao, jer o tome još nema stava u udruženjima, to su neki rokovi, neke dalje aktivnosti, šta ako…?
A ide proleće!
V. Živkov
