Piše profesor Dejan Kreculj
Negde u poznim majskim danima, kada se školska godina primakne kraju, dolazili bi fotografi. Dok sam bio đak, to su bili stariji učenici i naš nastavnik Bogić, koji je vodio foto sekciju, a kasnije su to bili profesionalni fotografi. Bio je to nezaobilazan trenutak za učenike, učitelje i razredne starešine — vreme kada se staje pred objektiv, uredno raspoređeni u nekoliko redova, sa tablom na kojoj je kredom ispisan naziv škole, razreda i školska godina. Ti snimci, koji beleže kraj jedne školske etape, postaju zapisi za ceo život. Niko nije želeo da izostane.
Tako je to bilo od vajkada, tako je i danas.
Pored razrednih fotografija, uobičajeno je bilo da se sačini i snimak kolektiva škole, obično zakazan u vreme održavanja sednice Nastavničkog veća. Bilo da je reč o crno-belom analognom zapisu iz vremena osnivanja škole, snimku iz pedesetih godina, ili o digitalnoj slici današnjice, postavka ostaje gotovo ista. Tehnika se menja, ali smisao ostaje — sačuvati lice i trenutak u vremenu koje prolazi.
U legatu moje škole čuva se zaista bogata zbirka ovakvih snimaka. Gotovo trećinu čine upravo razredne fotografije nastale krajem školske godine. Među njima izdvajam fotografiju kolektiva iz 1956/57. godine — mirna, ozbiljna lica prosvetnih radnika jednog davnog vremena, snimljena pre mog rođenja, ali i mojih učitelja i nastavnika sa kojima sam imao privilegiju da započnem svoje pedagoško putešestvije. Tu su i dve fotografije koje za mene imaju poseban značaj: na jednoj sam učenik osmog razreda, na drugoj prvi put odeljenski starešina.
Lepo je videti te slike, zastati i podsetiti se — drugova iz razreda, nastavnika, atmosfere jednog doba koje više ne postoji. Međutim, prebirući po likovima na tim fotografijama, neizbežno se javlja i osećaj praznine i tuge za mnogima kojih, nažalost, više nema među nama – bilo da su to dragi drugovi, nekadašnji nastavnici ili pak učenici kojima sam bio razredni starešina. Fotografija tada, kao i danas, beleži više od lica: u njoj ostaje duh razreda, školski hodnici, pogled kroz prozor, početak časa — i uzdah kada se školskim danima maše u pozdrav, posebno kada je četiri decenije posvećeno njima s druge strane katedre, u istoj školi.
