Kad osiljen vlašću većine kojoj pripadaš, kreneš da mašeš tom većinskom moći jednom psihoanalitičaru i onda padneš rastavljen kao lego kockice. Nama sugestije kako da u ovakvim situacijama postupamo
Larisa Mikić, psihoanalitičar, odbornica u SO Kovin odborničke grupe Pokreni se za Kovin, analizirala je dijalog ili šta god to jeste bilo, na sednici Skupštine opštine Kovin, sa svojim meštaninom i odbornikom SNS Zoranom Bradanjijem
______________
U maloj skupštinskoj sali u Kovinu, gde zidni sat već godinama kasni za stvarnošću, tog dana vodila se rasprava o zadružnom domu. Tema je bila jednostavna, a ozbiljna: tri faze renoviranja, milionske sume, radnici bez ugovora, izvođač koji se preko noći pretvorio iz provajdera u građevinca pa opet nestao kao dim. Pitala sam – koliko je novca potrošeno, ko je nadgledao radove, gde je tabla sa podacima o projektu? Odgovor nisam dobila. Umesto toga, dobila sam lekciju iz improvizovanog kabarea. Odbornik vladajuće stranke, naš lokalni „čuvar tajni“, ustao je i, umesto da izloži činjenice, izložio je moju majku – u rečniku koji bi posramio i kafanske hroničare. Potom je, uz teatralni gest, najavio da ćemo kolega Vukša i ja bacati jaja na vlast, kao da je cena jaja u Srbiji pitanje geopolitike, a ne ekonomije.
Dok je izgovarao te rečenice, činilo mi se da gledam čoveka koji u strahu od pitanja beži u scensku agresiju. Psihoanalitički, ovo je klasičan slučaj argumentum ad hominem: ego, suočen sa istinom, reaguje napadom. Prema Lakanu, pokušava da zaštiti svoju imaginarnu identitetnu projekciju – sliku sebe kao vernog člana simboličkog poretka stranke – od destabilizujućeg kontakta sa realitetom. Frojd bi ovo nazvao odbranom ega, Lakan bi dodao da se javlja konflikt između imaginarnog Ja i simboličkog Zakona, gde strah od gubitka položaja prevazilazi glas savesti (superego), a agresija se javlja kao izlaz iz te napetosti.
Lik našeg odbornika mogao bi da posluži kao školski primer mehanizma potiskivanja. On, verujem, zna da su brojke o zadružnom domu maglovite, ali je želja da ostane lojalan vođi jača od unutrašnjeg glasa savesti. Svaka istina o transparentnosti postaje pretnja njegovom narcistički obojenom imidžu u imaginarnoj sferi. Kada na sednici zazvoni reč „račun“, on čuje „izdaja“.
Satira je, međutim, ozbiljna stvar: ona ne samo da se podsmeva, već otkriva gde sistem puca. U našem slučaju, pukotina se javlja kada političar, umesto da odgovori na legitimno pitanje, pribegava primitivnoj retorici, ne shvatajući da time sopstvenu nemoć stavlja na razglas.
Lek protiv ovakvih nastupa je uporno vraćanje na suštinu. Ne ljutnja, ne jaja, već ponavljanje pitanja: gde su pare, ko je radio, po kom ugovoru? Podsećanje da je javni interes važniji od privatne lojalnosti, a politika se meri dostojanstvom, a ne jačinom glasa.
Na kraju, možda naš odbornik nije ni loš čovek. Možda je samo glumac koji je, zarad uloge, zaboravio da izađe iz kostima. Psiha mu vrišti, želja ga vuče, a savest – ako joj dopusti da progovori – mogla bi ga podsetiti da istina nije neprijatelj, nego oslobađanje. Njegova agresija i uvrede nisu dokaz snage, već simptomi unutrašnjeg konflikta između imaginarne samopercepcije i simboličkog zakona, jasno vidljivog svakome ko zna da posmatra pažljivo.
