Priče za laku noć: Nije sve kako izgleda da jeste

Piše: Violeta Živkov

Ove se priče nisu stvarno desile. A možda i jesu? Tek, svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna.

Radnja se dešava u jednom malom gradu. Grad je toliko mali da svi znaju kome je pokipelo mleko, a ko je koliko metara drva poručio i kad će da mu seku ta drva. Znaju, jer je bolje znati i praviti se da ne znaš, nego ne znati i slučajno nabasati baš kad treba da se pomogne oko unošenje.

Elem, priča nema veze sa ogrevnim drvetom, mada se većina toga dešava u parku.

Noć. Veče, tačnije. Uličica mala, u njoj kandelabri i klupice. Ide čovek i gleda svoja posla, sa klupe kamenica u jedan kandelabr! Fiju! Čovek se trgne. Pogleda. Na klupi dečko, uhvaćen u prestupu. Ruka mu devojci oko ramena. ( Otkud mu kamenica na sastanku?) Trgne je.

– Što razbi ovo, mali? -Pita čovek koji sad više ne gleda svoja posla. Gleda opšta posla.

– Morao sam, kaže mladić koji se malo izmakao od devojke.

– Što si morao? Je li te napao kandelabr? – pita baš radoznao čovek.

– Ne! Ali svetli, pa odozgo sa šetališta sve se vidi. Ne možemo da se ljubimo, – kaže momak koji bi sad da se pokaže pred devojkom.

-Pa ljubite se na drugom mestu, što baš ovde, idite u mrak, – naporan je čovek koji je gledao svoja posla.

-Ovde je romantično, – kaže sad i devojka kojoj okice zasvetleše u mraku, umesto kandelabra.

Čovek je otišao dalje da gleda svoja posla, jer od ovog posla očigledno vajde nema.

Priča druga. Dan je. Pre podne. Cvetne leje osvanule po travnjacima. Šareni se, divota.

– Šta to radiš, baba?- pita momak ženu koja vadi cveće iz leja.

– Budo, sine, ljubi te baba, otkud ti ovde? – pita, očigledno Budina baba.

– Sa školom, doneli smo cveće za leje, – kaže unuk Buda, glas mu ljut – Što, baba, vadiš ovo? Doneću ti ja kući, kaži samo koje hoćeš.

– Ha ha ha, – nasmeja se starija žena, iz sveg glasa, očigledno Budina baba, – Nemaš ti pojma. Vi mladi ništa ne znate o cveću!

– Baba, ja idem u školu za hortikulturu, to mi je struka, – uvređen je Buda, jer baba počinje da vređa njegovo znanje, pred svima.

– Nemate pojma, cveće najbolje uspeva kad ga ukradeš od komšinice, – vrlo stručno objasni Budi baba.

– Idi kradi onda komšinici, što ovde, baba bre? Brukaš me. – zaplakao bi Buda da ga nije sramota.

– Uzmem ja i od nje, ali ovde ima neko što nemam, a i nekako je zdravšije ( izraz koji baba koristi kada hoće da objasni gradaciju od jedro, prim aut.).

– I šta ti kaže komšinica, kad kod tebe vidi svoje cveće, – Buda već ne zna kako će s babom?

– Ništa, ja joj uvek najavim da ću da joj ukradem kad ona ode u kujnu, – izlaže baba stručno razrađen način rasađivanja komšijskog cveća u svojoj bašti.

– I sad sam najavila, – nevinim glasom dodaje baba.

– Kome si najavila, – Buda, dete, više ne zna šta će s babom?

-Rekla sam ovima što su sadili juče da ću da im ukradem ove žute, – odgovara baba kojoj je obraz čist i savest mirna.

-I šta su ti rekli, – izneveruje Buda ( da objasnimo izrazom njegove generacije).

– Smejao se taj momak, rekao „dobro“- sad se nevino smeje i baba.

– A šta da ti kaže, kad nije verovao da ćeš to da uradiš, odustaje Buda od rasprave, odlazi kod profesora, pita da napusti mesto događaja, da ode negde da se stidi zbog babe, bez svedoka i celog razreda.

Ovo je očigledno generacijski jaz, stručno opravdava Buda babu, jer baba se voli, kako god da shvata stvari.

Podeli vest:
4.5 2 votes
Oceni
guest
0 Komentari
Oldest
Newest Most Voted
Inline Feedbacks
View all comments