234.06.2025. – Kad izabereš da budeš sportski trener, ako želiš da nešto postigneš moraš da budeš spreman na mnogo odricanja, ali sa druge strane tog tasa jesu iskustva, ljudi, šanse, izazovi. Naš sugrađanin, kmošarkaški trener Miša Popadić osim bogate sportske krijere sticao je i neverovatno živvotno iskustvo, često i veoma opasno i neizvesno. Prošle godine najavili smo da je otišao u Iran. Na godinu dana. Na par meseci pred rat sa Izraelom i pre nego što mu je istekao ugovor, Miša je napustio ovu drevnu zemlju, raskinuo ugovor i vratio se u Evropu. Onda je stigao poziv sa Tajlanda. I evo! Upravo smo dobili informaciju da je Popadić dobio poziciju košarkaškog direktora u sportskoj akademiji Wisdom u Pataji.
Kako je počelo, kuda ga je vodila sportska karijera i kroz kakva je vansportska iskustva prošao, čitajte u ovom tekstu.
Košarku je počeo da igra još u osnovnoj školi, kada su njega i njegovog druga Štefija Tota pozvali da igraju na nekom turniru u Bavaništu. Zahvaljujući visini već je u sedmom osnovne Popadić pozvan da igra sa, kako nam priča, tadašnjim legendama košarkaškog kluba Radnički. Kovinci će se setiti te genereacije, koje se u razgovoru za naš list prisećao i Popadić: Branko Marković-Pampur, Željko Milošev, Vasa Stojšin-Mrlja, Žarko Rodić, Željko Petković, Mića Vukosavljević, Zoran Živkov, Siniša Radulović, Dragan Nedeljković.
Popadić je, kako kaže, tada kao najmlađi dobio šansu da igra u prvom timu. Nažalost, odmah po završetku srednje škole, njegova je generacija počela da služi redovni vojni rok pa je igračka karijera dobila malo drugačiji tok. Odlaskom na studije u Beograd Popadić je „upao“ u košarkaški tim na Mirijevu, a igrao je i za fakultet. Više-manje, igranje košarke bilo je sa dužim ili kraćim intervalima, sve do saobraćajne nesreće u kojoj je igračka karijera bila i konačno prekinuta.
No, kako ističe Miša, neki inat je ipak radio, pa je na predlog tadašnjeg predsednika SOFK-e, Zarije Mohora, odlučio da iskoristi šansu za školovanje i postane profesionalni trener. Osim studija u Novom Sadu, budući treneri imali su i praktični deo od dve nedelje na Zlatiboru, gde su mu se pridružili Goran Milosavljević i Ilija Šogor- Miša, pošto je tada već počeo da živi ženski košarkaški klub „Inženjering“ Kovin. Po završetku, te već 1992. godine, Popadić je dobio da vodi mušku selekciju u Kovinu, ali svega dva tri kola, jer podseća nas da je tada već imao porodicu, a supruga Vesna , vratila se profesionalnom igranju rukometa, kao vrhunska igračica saveznog ranga. Porodično odlaze za Požarevac, gde ona dobija mesto u timu, da bi ubrzo usledila ponuda iz Svilajnca za oboje. Vesna je dobila poziciju u rukometnom klubu, a Miši je ponuđeno da vodi mušku košarkašku ekipu.
–Realno, oni su bili odlična ekipa, mnogo bolji igrači nego što sam ja bio trener,– iskreno nam priznaje. Taktički, Popadić u Svilajnac dovodi i Acu Topalovića i odmah te godine, kako kaže, postižu neverovatan uspeh, ulazak u rang više.
Supruga Vesna dobija poziv da ide u Spartak u Subotici u izuzetno teškim uslovima, te inflatorne 1993. godine.
–Ja ne mogu da uđem nikako u Spartak, jer je tada bila jedna sjajna ekipa trenera, ali prisustvujem svakom treningu. Spartak je tada vodio Boban Lukić, koji me je lepo prihvatio. Ali nisam radio. Već sam planirao da se vratim u Kovin, ali tada stiže nova ponuda. Drugi tim Spartaka. Ali, mi idemo zbog Vesne u Sombor. I tu ubrzo dobijam šansu da vodim prvi tim. Zahvaljujući legendi Eduardu Grolingeru koji se zbog rata vratio iz Sarajeva u Sombor. On je moj mentor tri naredne godine koje sam proveo kao trener somborkse ekipe.
U poslednjoj sezoni odlučio se za ekipu kadeta u Somboru, ali to su one ratne godine, u kojima su pogranična mesta poput Sombora osetila pritisak stradanja i izbeglištva. Popadić se priseća Strahinje Jokića, brata sada najboljeg na svetu Nikole Jokića, koga je nešto kasnije doveo i u Kovin.
Sa tom generacijom `82/83. godište stižu u ligu među osam ekipa u Srbiji, ali sve se dešava pred bombardovanje kada se Popadići vraćaju u Kovin. Posle bombardovanja Miša uzima mušku ekipu Kovina, ali se razilaze na pola sezone, da bi ponovo uzeo kadetski tim. Baš u vreme fuzije muške i ženske ekipe u KK Kovin. To je momenat kada Popadić počinje da individualno radi sa Brankom Jereminovim, a po sopstvenim rečima nada se da je i taj period imao doprinosa na kasniju Banetovu uspešnu karijeru. Istovremeno radi i kao glavni trener regiona 2, odlazi u Požarevac nekoliko godina preko leta i u međuvremenu sprema generaciju `88 koja je imala prvo Evropsko prvenstvo u Leskovcu te godine i osvaja prvenstvo Evrope.
–U odnosu na današnje generacije, bez kompjutera i multimedija mi smo morali da čitamo, mi smo iskustva i znanje razmenjivali u druženju i razgovorima, seća se Popadić svojih početaka u trenerskom poslu.
Popadića je sticaj okolnosti odveo na utakmicu MKK Svilajnac i sedeći u publici dobija ponudu da preuzme seniorsku ekipu koja je bila pred ispadanjem Izazov je prihvaćen, do kraja plej ofa tim se konsoliduje, ali stiže poziv iz Crvene Zvezde.
U Srbiji su se u to vreme desile oktobarske promene. Menja se uprava u KK Crvena zvezda, a Popadić i ovoga puta kreće od početka. U fuziji KK Drvomarket i Crvena zvezda počinje od nule, kako kaže, od dečaka, od problema sa dugovima nastalim u prethodnoj upravi. I pored toga, prvi letnji kamp na Kalemegdanu okuplja preko 400 mališana. Iz te škole ima danas vrhunskih i evroligaških igrača.
–Imao sam dobar tim mladih trenera, zajedno sa koordinatorom Mirkom Pavlovićem– naglašava Popadić
Odlaskom iz Zvezde počinje internacionalna karijera
Negde 2004. godine supruga Vesna i dalje aktivno igra rukomet, ali u Francuskoj. Tamo je sa mlađim sinom, stariji igra u Beogradu košarku i Miša odlučuje da i on okuša sreću u međunarodnim vodama. No, ponude su bile primamljivi mamac koji se izjalovio kada je otišao tamo.
–Godinu dana ja ne radim, sve se odugovlači, meni je istekla viza na koju sam došao i ja postajem ilegalac, jer mi uprava kluba u koji sam došao ništa nije sredila kako je obećala. Na DIF-u Novom Sadu ostalo mi je par ispita i diplomski i odlučim da se vratim i to završim.
Potom je opet bez nekog čvršćeg ugovora, na kratko, otišao u Francusku, pa se vraća i uzima Mladenovac, a onda zbog smrti majke pravi presek. Rasuti po Evropi, Popadići konačno jedno vreme provode na okupu, svi su u Beogradu, ali onda njemu stiže poziv iz Libije.
Više od igre
–Bio je dogovor sa njihovim savezom da odem na šest meseci. Ja i još nekolicina trenera. Ostao sam sedam godina. Uz prekid u jednoj ratnoj godini.
Pokazaće se posle nekoliko godina da je Libija više od sportskog iskustva. Kulturološki drugačija, ali u Gadafijevoj eri proevropski orijentisana, moderna, humanistička u socijalnoj politici. Zemlja koja je počela da ulaže u sportove. Po dolasku u Libiju, Miša je prvo bio u Medini, gde beleži uspeh sa juniorskim timom i postaju prvaci Libije, a potom prelazi u mondenski grad Al-Zaviju, četrdesertak kilometara od Tripolija. U grad u kome će se desiti revolucija.
–Nisam pre toga imao kontakata sa tim verskim različitostima. Mi smo porasli u zemlji potpune rasterećenosti od vera i nacija. Dolazim u zemlju koja je 99,9 odsto muslimanska, oni su Suniti, drugačiji od Šita. Njihovi običaji su uticali i na treninge. Da bih se snašao, pročitao sam prevod kurana, ali nisam shvatio, pa sam čitao i tumačenja. Zaključio sam da ja moram da se prilagodim njima, jer će možda mnogo više poštovati moj rad. Pokazaće se da sam imao ispravnu procenu i to sam primenjivao i kasnije u nekim drugim mojim putovanjima. Ti se prilagođavaš, a ne namećeš svoje. Imam sa njima pet ili šest Ramazana, kada smo trenirali posle zalaska sunca. Odnosno, negde pred ponoć pa do pet ujutru.
Ja sam napravio malu koloniju srpskih trenera i igrača. Na treningu deca od 12-13 godina, neki su imali patike, neki nisu, dođu bosi, jednom sam ja posle kupovao svake godine. I sve to u gradu od 400.000 stanovnika. Košarku su igrali samo na ulici, i to na ona dva koša. To je još Gadafijevo vreme. Jedan od Gadafijevih sinova postao je predsednik OI i uspostavio saradnju sa našim OI, pa je tako počelo više pažnje da se posvećuje i ovom sportu. Ja sam doveo mnoge trenere tamo kao Milana Vojnovića, Dragana Lacmanovića, Srđana Kitanovskog, Đalovića, zatim brojne srpske fudbalske igrače…
A što se njegove ekipe tiče, posle pet godina od tih četrdesetak dečaka, ostalo je njih desetak – i kada sam se posle revolucije vratio krenuli smo da igramo treću ligu, ušli u drugu i iz druge smo, kada su imali 16 godina, doveo dva srpska igrača i ušli smo u saveznu ligu.
U Al-Zaviji se govorilo srpski na svakom koraku. Elitni deo Libije gde su živeli lekari, piloti, inženjeri i drugi stručnjaci koji su studirali u Jugoslaviji, kao i naši koji su dolazili da rade.
– Bilo je to lepih godinu ipo. Mogao si da živiš slobodno u vreme Gadafija i ideš gde god si želeo.– seća se tog vremena, a onda priča dobija potpuni obrt:
–Posle jedne prijatne večeri uz roštilj na obali, ujutru smo ustali i ulicama su kružili tenkovi, neki su ljudi vitlali mačetama, taj ceo dan trajalo je ono što je potom eksaliralo i završilo se Gadafijevim smaknućem, kako su to predstavili zapadni mediji.
Kasnije su Popadić i ljudi sa kojima je živeo u zgradi i prijatelji sa kojima je kontaktirao, čuli da je sve počelo pošto je u jednom otvorenom džipu prošlo dvanaest vojnika koji su govorili francuski i tako iz džip pobili desetinu Muslimana koji su sedeli na ulici. Sve je po kasnijim svedočenjima izmontirano, jer su vojnici koji su ubili ljude imali obeležja libijske Gadafijeve vojske.
Tada počinje masovno emigriranje, bežanje u unutrašnjost i izlazak iz Libije. U toj evakuaciji ostalo je samo jedno mesto za odlazak i Miša ga ustupa kolegi treneru i ostaje sam.
Gadafi je u to vreme dao otvoren interfon da se slobodno komunicira i prenese istina o situaciji u Libiji, ali kada se već sukob razbuktao, sve je ugašeno. U Gadafijevo vreme za nož kod sebe dobio bi 20 godina robije.
– A u tom momentu sve je otključano, svako je počeo da nosi oružje, i nisam više znao od koga da se čuvam, na vratima orman. Dan-noć sediš između zidova, skriven i gledaš sukob na ulici.
Moji kod kuće ne znaju gde sam, ambasadi ne mogu da se javim. Jednog jutra na telefonu koji sam jedva malo napunio, uključi se signal. Tada uspevam samo da se javim Vesni i kažem joj da zove ambasadu, da znaju da sam živ.
Mišina priča iz Libije dospela je posle njegovog povratka u sve medije u Srbiji jer je svedočio o jednom prevratu koji se desio pod mnogo čudnih okolnosti. Činjenica da je proveo dosta godina i da se kretao u našim krugovima u Libiji, među ljudima koji su bili i u diplomatskoj službi, davala mu je informacije koje su uveliko prevazilazile sportske teme. Možda je samo ta činjenica pomogla da se ipak spasi, ostane priseban i uspe da se vrati kući.
Deset meseci kasnije, na vezi je sa onima koji su ostali. Vraća se, po sopstvenim rečima, kao prvi trener stranac, i ostaje još dve godine.
–Obećanja su velika, ali dolazim u zemlju koja je promenjena. Dečaci koje sam ostavio sa 14-15 godina, sada su vojnici. Svako nosi lok ispod majice, haos.
Tada beleži svoje uspehe u novoustanovljenom sistemu porušene Libije, u kojoj se sada u velikoj meri ulaže u sport. U jednom momentu odlučuje da ide na odmor i tada se pokazuje da nije sve tako kako se čini. Situacija je daleko od normalne. Vlast je podeljena po plemenima, a do granice ka kojoj su se uputili on i još jedan kolega, kolona od deset hiljada izbeglica, na suncu. Među njima sve Afrikanci. Posle tog odmora, više nije hteo da se vrati, iako su mu ostali dužni novac po ugovoru.
Posle Libije pravi pauzu od godinu dana jer ugovor sa Libijom još traje. Umesto njega tim u prvoj ligi vodi njegov igrač. On, pak, piše FIBA Afrika da su mu ostali dužni po ugovoru. Slede pregovori i pogađanja oko iznosa, i konačno dobija razrešenje.
Posle Afrike nova adresa u Aziji
Tog leta je Marko ( sin) igrao u Kini na nekom turniru, priča mi o iskustvu i ja sa nekim igračima i trenerima odem da vidim. Ostajem tri nedelje, vraćam se, prevodim svoja dokumenta na kineski, ali neprihvatljivo je, pa omnda prevodim na engleski, overavam i konačno posle Kinske lunarne godine stižem u Ćan Čung ( rodni grad poslednjeg kineskog cara).
Radio je dve sezone na jednom fakultetu, a treće godine, shvata da je besmisleno trošiti vreme na akademiju koja nema jasnu organizaciju niti sportsku disciplinu. Prelazi u privatne preduzetnike i sa jednom Kineskom državljankom otvara sportsku školu za kindergarden. Kineski su gradovi ogromni, na stotine miliona stanovnika, a on je na severnoj granici sa Severnom Korejom. Tamo je pet meseci hladno, ne može napolju da se trenira, pa od dve učionice prave sale za treniranje. Radi se cele godine do oktobra i tada počinju međuuniverzitetski turniri…
Onda se dešava infarkt, od koga se oporavlja neko vreme tamo, a onda se vraća u Srbiju. Tada dolazi korona, još neko vreme stižu apanaže od suvlasništva u klubu u Kini, pa ističe radna viza i profesionalni povratak posle 61 godine je gotovo nemoguć.
U međunarodnim trenerskim vodama kao profesionalni sportski treneri oprobali su se brojni stručnjaci iz naše sredine. Pomenimo Jovicu Cvetkovića iz Bavaništa, odbojkaškog trenera. Milana Batu Stojića, košarkaškog trenera, Petra Markovića, košarkaškog trenera i vama ostavljamo da nastavite ovaj niz u želji da skrenemo pažnju, pre svega, na sportske veličine iz jedne male sredine.
No, u to vreme stiže poziv za polaganje za državljanstvo Republike Mađarske, za koje je ranije aplicirao. Tako Popadić dobija državljanstvo i otvara vrata Evropske unije.
Četiri naredne godine vodi U-16 u Šopronu, tim iz koga je izašlo devet reprezantivaca Mađarske, dva puta su stizali do polufinala, jednom treći u Evropskoj ligi. Iako je dobio ponudu da ostane i dalje na U-16, odbio je jer ta nova generacija nije baš obećavala.
Profesionalni trener Miša Popadić, vraća se ponovo kući, čeka ponude, ne radi, i u međuvremenu odlazi na mesec dana u Vankuver, po prvi put da se okuša na Američkom kontinentu.
Da li je Pataja taj obećani raj?
Hleb bez izvesnosti, od sezone do sezone ili malo više, po Popadićevim rečima ne po svaku cenu i pod bilo kojim uslovima, ali ne bude uvek kako se očekuje. Negde je bilo izuzetno uspešno, zarađivalo se dobro, negde je ostalo neisplaćenih zarada, da bi prošle godine prihvatio poziv iz Irana, i kao što smo u uvodu rekli, bilo je dobro dok je trajalo. Onda se u zemlji, koja je stalno u nekom ratnom titraju, osetila kriza, poslodavci kasne sa isplatama, a uzimaju i pasoš od svog sportskog koordinatora, radi produžavanja vize. Međutim, Miši je jasno da mora da ode i opet, kao nekoliko godina ranije, svojim kanalima, vezama, uspeva da izađe, dva meseca pre početka rata.
I dok na jednoj strani ostaje opet gorak ukus izigranosti, s druge se strane otvara nova šansa. Sa 63 godine, infarktom i bez upisanog staža, Popadić odlazi u Pataju, na Tajlandu. Ne zato što mora, već što, kako kaže, on ne ume drugačije. Može još mnogo toga da da i prenese, a izazovi su za njega suviše privlačni da se ne bi i tamo oprobao.
U svojoj rekapitulaciji života pod košem i na trenerskoj klupi, Miša sve vreme pominje ljude koje je upoznao i s kojima deli taj isti hleb. To su njegove veze, kontakti, izvori informacija i većina njih, prijatelji. Govore različite jezike, imaju različitu boju kože i drugačije vere, ali su u njegovom životu kompenzovali činjenicu da je često razdvojen od svoje porodice.
Popadići su sportska porodica. Vesna (Rnić) Popadić bila je reprezentativka u rukometu, aktivna igračica do svoje četrdesete, ali je onda odlučila da se povuče iz svega toga. Marko, stariji sin, imao je sjajnu košarkašku karijeru, internacionalnu, ali sada je i on u nekim drugim sportskim vodama. Miljan, mlađi sin, izvanredan na terenu, mladić koji se obrazovao u Pečuju, govori perfektno Mađarski i Engleski, još je na terenu jer sada je njegovo vreme.
Proputovali su svet, zajedno,ali i svako u svom poslu.
Da li je Tajland poslednja profesionalna adresa na kojoj će boraviti Miša Popadić, verovatno da niko ne može da kaže. Nama se čini da će ova priča imati i nastavak!
V.Živkov
