11.06.2025. U Biblioteci u Kovinu Vladimir Komarica Miler je, na zahtev publike nastavio svoju priču o Teleportu na uglu, započetu pre desetak dana. Na zanimljiv i neposredan način, ovaj kovinski umetnik spojio je crtež, sliku i književnost. Spaja vremena, kontinente, ljude obične sa onim neobičnima i tako jednu fikciju o putovanju kroz prostor bez letelica i drugih pomagala, čini realnom. Ovom prilikom prenosimo tekst njegovog druga, koji je ispričao mnogo više od onoga što bismo mi umeli da vam ispričamo.
U atmosferi punoj iščekivanja i umetničke radoznalosti, kovinska publika je po drugi put imala priliku da zakorači u duhovni lavirint izložbe „Teleport“ umetnika Vladimira Komarice. Ova jedinstvena umetnička večer nije bila samo vizuelni doživljaj, već i ezoterijska seansa, gde se slikarstvo spajalo s književnošću, a simboli dobijali drugo, dublje značenje.
Kao i ranije, Komarica je iznenadio publiku spajanjem slojeva stvarnosti i podsvesti, inspirisan književnim delima i biografijama umetnika čije je duhovne putanje pratio poput alhemičara u potrazi za zlatom duha.
Kao vodič kroz lavirint simbola, Vladimir Komarica je publici ponudio duhovni teleport, priču u kojoj se istorija, umetnost i ezoterija prepliću.
Putovanje počinje kod Pontija Pilata, gde se odvija večita dilema istine, a preko Leonardove Tajne večere nastavljamo ka skrivenim značenjima – žrtvi, tišini, izdaji. U tom hodu susrećemo Isusa kao arhetip svetlosti, ali i majstore – majstore čija ironija razotkriva naše slabosti.
Na sledećem koraku, ljubavni par prikazuje večni ples dualnosti – svetlost i tama, eros i tišina. Gradovi se javljaju kao orijentiri duše, a San Francisko, simbol duhovnog bekstva, vodi nas do akvarijuma – zatvorenog sveta u kojem se sve menja, ali ništa ne izlazi.
U pozadini svira muzika, a Ringo Star – večiti šaljivdžija među bogovima pop-kulture – podseća nas da i smeh ima svoju frekvenciju. Dok reč „pobednik“ bljeska na raznim jezicima, shvatamo da je prava pobeda ona nad sobom.
U ogledalu vidimo Venerina ogledala koja nose petokraku, refleksiju jugoslovenskog sna, dok Egon Šile među cvećem tiho pita: Da li sam mogao biti jedan od vas?
Na horizontu, Prokofjev i Putin stapaju se u simbol raskola – umetnik i rat, Ukrajina i Rusija, stvarnost i sećanje. Nad svime se vijori Trampova zastava, karikatura novog mesijanstva, a Novi Sad se pojavljuje kao sat bez kule.
U prostoru koji se krivi po zakonima broja pi, Komarica izaziva Banksyja igrom iks-oks u kojoj nema pobednika I dok nas gleda kovinski slon, čuvar sećanja i snage, poslednja scena cveta – reč u cveću, tiha, ali jasna poruka: sve je simbol, sve je putovanje – teleportom!
