Piše profesor Dejan Kreculj
U današnjem svetu, gde se često susrećemo s različitim ljudima, svaki susret nosi sa sobom određenu težinu i značenje. Nedavno sam imao priliku da upoznam dvojicu mladih pravnika i jednog lekara. Kada smo se upoznavali, advokati su se predstavili samo po prezimenu, pa sam učinio isto. A onda, kada je lekar pružio ruku, uz pozdrav je rekao: „Doktor Jovanović.“ Na to sam, iznenađujuće za mene samog, automatski odgovorio: „Drago mi je, profesor Kreculj.“ Pravnici su se nasmešili, shvativši kakva se to neobična igra predstavljanja odigrala među nama.
Ovaj susret me je podsetio na jedan davni događaj pre više od dvadeset godina, u neformalnom okruženju, među pčelarima. Sreo sam se tada sa sveštenikom u manastiru, ali nismo pričali o crkvi, već o pčelama. Kada je jedan od pčelara koji je bio samnom pružio ruku, pozdravio je sveštenika rečima: „Oče, Miloše.“ Sveštenik je s osmehom odgovorio: „Samo Miloše, pa pčelari smo.“ Ta izjava naglasila je važnost zajedništva i jednakosti, bez obzira na zvanje ili položaj.
U oba slučaja, ti kratki trenuci otkrili su više od običnog predstavljanja. Pokazali su kako se ne određujemo samo titulama i zanimanjima, već i kroz međusobne odnose i zajednička interesovanja. Susreti s ljudima različitih profesija često nam otkrivaju slojeve ličnosti, pozivajući nas da se predstavimo onakvima kakvi zaista jesmo, daleko od društvenih pravila i očekivanja.
Ovi kratki, ali snažni susreti ostavili su dubok utisak na mene, podsećajući me na vrednost iskrenosti i otvorenosti u međuljudskim odnosima. U svetu gde nas često određuju naš položaj i titule, važno je ne zaboraviti da smo svi, u suštini, samo ljudi, povezani istim iskustvima i strastima.
