Putopis od Brisela do Moskve 3:“Dajte sve od sebe da budete lepa uspomena”

16.06.2024. – Život putnika na biciklu odavno sam odabrao. Mislim da svako treba da odabere kakav život želi da vodi. Prema tome, život je izbor, a ne sudbina, jer običan čovek živi kako mora, a pravi čovek živi kako hoće. Ovo sam zapisao pre nego što sam pošao u treću etapu i sebi poželeh da mi sve bude onako kako treba da bude, da se ne desi slučajno neka glupost, pa da ostanem samo uspomena za nekoga. Ako sve bude u najboljem redu i danas ću zidati nove doživljaje koje ću opisati, kako bi, kada za to dođe vreme, iza mene ostala lepa uspomena.

Daleko od Srbije na pamet mi je, zato, pala jedna lepa izjava velikog čoveka i fudbalera Siniše Mihajlovića, koji je rekao: “Jednog dana bićete samo uspomena drugim ljudima. Dajte sve od sebe da budete lepa uspomena”! Sećajući se Mihajlovićevih reči, a čim sam izašao iz Vllisingena dao sam sve od sebe. Kretao sam se prema Velbergu. Za to vreme duvao je vetar pravo u moje lice. Velberg je bio prvi grad na koji sam trebao da naiđem. Vozeći se Holandijom video sam kako je i ova zemlja stecište raznih nacija, kultura, veroispovesti, opredeljenja… a kako da i ne bude tako kada je kroz celu svoju prošlost, sve do sadašnjosti kod Holanđana izbijala svetla crta ljubavi prema slobodi. Holanđani su se još u davnim vremenima pobunili protiv Rimljana kada su im umesto danka počeli uzimati polja, žene i decu. Da pomenem samo poslednji rat, u kome su Holanđani pružili snažan otpor nacistima i zbog toga mnogo trpeli; gradovi su im bombardovani, kulturni spomenici dosta uništeni, ljudi ubijani, velike luke razrušene.

Simbol Holandije


Radovao sam se što ću prvi put u svom životu vozeći se ovom državom stići i do Roterdama. To je danas moderan grad kojem je tokom Drugog svetskog rata deo starog grada bio spaljen. Uništeno je preko dve hiljade zgrada, čak i 24 crkve, 62 škole, dva pozorišta i preko dve hiljade prodavnica, ali Holanđani su sve ponovo izgradili. Na putu upoznavanja Holandije posle Vilberga nizala su se mesta, Dintelord, Heijningen. Na putu do njih pred očima u daljini ukazivala se beskrajna ravnica isprekidana lancima kanala. Vozio sam i divio se lepotama prizora. Nikako nisam razumeo gde počinju i gde se završavaju ti kanali, verovatno u moru… Za to vreme sunce se čas pojavljivalo, a čas su ga zaklanjali kišonosni oblaci i već je bilo visoko. U daljini sam gledao i jednu vetrenjaču koja je izdaleka ličila na čovečuljka koji maše rukama.
Posle Heijningena približavao sam se većoj vodenoj površini i kada sam do nje stigao, uživao sam u ovoj zemlji otetoj od vode, u zemlji: lala, zumbula, klompi, mleka, vetrenjača, bicikala, sireva, kanala, koja sve navedeno izvozi u sve zemlje sveta. To su stereotipi koji uglavnom predstavljaju Holandiju. Ali Holandija je mnogo više od toga.

Most koji se podiže

Za tu zemlju kao dečak nisam čuo zbog navedenog, za nju sam čuo prvi put 1974. godine zbog fudbala. Na čelu sa Johanom Krojfom, Rudijem Krolom, Hulshofom i ostalim fudbalerima ova zemlja te godine osvojila je Prvenstvo sveta. Nešto kasnije, kada sam pošao u šesti razred za Holandiju sam čuo preko likovne umetnosti, a umetnost neodoljivo privlači svet, pa je privukla i mene. Još u srednjoj školi počeo sam da se oduševljavam delima likovnih ostvarenja: Rubensa, Rembranta, Van Goga… To su samo neki od mnogih razloga zbog kojih sam znao da će mi putovanje Holandijom predstavljati radost i zadovoljstvo. Izlaskom iz Heijningena bio sam ne tako duboko u holandskoj teritoriji, ali čim sam ušao u ovu zemlju odmah sam osetio razliku-savršenu organizaciju vremena i prostora. Još mnogo toga bilo je tu da me impresionira. Možda su to na prvom mestu biciklističke staze, pa tek onda lepe male kuće sa velikim prozorima kroz koje se jasno vide ukućani kako nešto rade. U Holandiji su me dočekali i sasvim sveži pašnjaci i livade. Kada sam odrastao čitao sam mnogo puta kako je Holandija zemlja sa vrlo sređenim ekonomsko-finansijskim prilikama i visokom kulturom. Dolaskom u ovu zemlju u to sam se uverio. Pa s obzirom da se bavim pisanjem i da javno branim svoje stavove nemoguće je da ovde u Holandiji ne pomenem kako je Holandija prva u novijoj istoriji postala zaštitnica slobodne misli. Odavno sam pročitao kako je Erazmo Roterdamski svojim delom “Razgovori” utro put Luterovoj reformi, a Dekart je posle dvadeset godina života u Holandiji izjavio da se sloboda nigde ne poštuje kao u Holandiji. Francuski enciklopedisti da bi izbegli cenzuru štampali su prvu svesku enciklopedije baš u Roterdamu u koji sam trebao tek da stignem.

Ne mogu bez muzike, kaže Dule, čak i po kiši


Kada sam prešao preko dugačkog mosta ispod kojeg teče velika vodena površina Volkerak nalazio sam se svega šezdesetak kilometara od Roterdama. Na putu ka tom gradu sretao sam bicikliste koji su promicali na sve strane. Stari, mladi, roditelji sa decom, školarci, studenti… svi su u pokretu „na dva točka“. Jedni su vozili brzo, oni drugi nešto sporije, ali sa velikom ekološkom svešću i željom da se iz tačke a u tačku b prebace baš okretanjem pedala. Okrećući pedale do Roterdama posmatrao sam kako je vekovna borba s prirodom u Holandiji rezultirala impozantnim dostignućima–dovoljno je pogledati savršenu mrežu plovnih puteva, nasipa i brana koji je čine tako jedinstvenom. Tu je i saobraćajna infrastruktura na kopnu. Uz to, Holandija je moderna zemlja, koja je sačuvala svoj šarm vezan za prošlost, koji daju baš ti mnogobrojni kanali, karakterističan način življenja i specifična arhitektura. Kuće u manjim mestima uopšte nisu velike. Nisu velike ni u gradovima. Sve to još bolje sam video i doživeo kada sam stigao u Rotrdam, u grad koji ima najveću luku po veličini u Evropi i treću na svetu.
Kada sam stigao u Roterdam i kroz taj grad vozio sam se biciklističkim stazama pa sam mogao bez problema da slušam muziku. Naravno, među mnogim mojim obožavanim rok grupama i muzičarima tu su se našle i numere dva najpopularnija holandska benda Focus i Golden Earin. Bez zvuka virtuoza na gitari iz grupe Focus, Jana Akermana ne mogu da zamislim nijedan dan u svom životu. Akermanovi instrumentali su mi uvek dobro došli, ali tek ovde u Holandiji njegove muzičke numere su mi kako se kaže, baš legle, kako treba. Uz numeru Sylvia jasnije sam mogao da uvidim zašto Holandezi svoju zemlju nazivaju Niderland, tj. niska zemlja. I zaista, mnogi regioni nalaze se ispod nivoa mora ili samo nekoliko metara iznad njega. Oni su ponosni na svoju zemlju, koliko i ja na sebe, jer sam u Holandiju stigao biciklom. Pa kada sam već u ovom gradu, u kojem sam pomenuo muzičare normalno je da odem u Muzej Rock Art. Do njega sam vozio obalom reke Nieuwe Mass.
Gledajući svud oko sebe, kao u Vllisingenu i u Roterdamu dalo se videti kako su dobar deo teritorije kopna oteli od mora: „Bog je stvorio zemlju, Holandjani Holandiju“, njihovo je geslo. Ljudi se tako ponašaju kao da su apsolutno svesni da je prostor na kome svi proživljavamo ovaj život jako ograničen–što u slučaju Holandije važi verovatno i više nego drugde, ali i da je vreme prolazno, i upravo zato predano gledaju da iz oba izvuku što najviše može da se izvuče. Zato se vekovima odigrava velika borba između mora i kopna.

Biciklom kroz Evropu jer staze su svuda


Dok sam okretao pedale gledao sam kako ustalasala voda zapljuskuje obale, koje štite visoke dine, vetrom naneseni peščani talasi u koje se čvrsto ukorenila trava (slične onima na izlazu iz sela Gaj u Banatu – u najvećoj evropskoj pustinji-Deliblatskoj peščari). Dine u Banatu, kao i ove u Holandiji često su predstavljane u slikarstvu: pepeljasto-sive i modre kad je oblačno i hladno, zlatasto-rujne i mrko-crvene pri zalasku sunca. Dine su prirodna zaštita Holandije od mora i reka, ali je štite i drugi i vešto podignuti nasipi. Holanđani nasip zovu “dam”; imena nekoliko holandskih gradova kazuju da su podignuti na nasipima; na reci Amstel Amsteldam kasnije Amsterdam, na Roti Roterdam, na Zamu Zamdam, na Shiu Shidam.

Piše, slika i snima, Dušan Milojkov

Podeli vest:
0 0 votes
Oceni
guest
0 Komentari
Inline Feedbacks
View all comments