Piše profesor Dejan Kreculj
Ako su prozori oči kuća, onda su izlozi oči prodavnica – sredstvo da se približi kupcu, pozove ga i zadrži pogledom. Kovin, kao značajno administrativno, trgovačko, saobraćajno i privredno mesto, oduvek je imao zapažene trgovine i trgovce, koji su pažnju pridavali ovom, danas bismo rekli, važnom elementu marketinga.
Pošto mi je deda, tatin otac, imao prodavnicu između dva rata, i dalje čuvam jednu limenu tablu koja je nekada bila reklama na vratima njegove radnje. U vreme Austrougarske monarhije pa sve do poratnih dana, prepoznatljive limene table s reklamama kompanije Franck bile su uobičajen prizor u bolje snabdevenim prodavnicama širom južnih delova Carstva. Osnovana 1892. godine u Zagrebu kao deo nemačke firme „Heinrich Franck Söhne“, ova kompanija je postepeno širila poslovanje nudeći proizvode od cikorije – popularne zamene za kafu.
Bila je to zadivljujuća reklama, jer je dolazila iz „belog sveta“ i ukazivala da se tu može kupiti isto što i u velikim gradovima. Dedine radnje se ne sećam, ostala je samo poneka sitnica i nekoliko fotografija, ali mi je otac pričao kako su se oni, kao deca, igrali lepo obrađenim komadima drveta – modelima čokolade u originalnoj ambalaži, koje su bile izložene u izlogu. Pošto bi se pravi uzorci topili na suncu, drveni reklamni bili su otporni, ali ne i na svetlost, pa su se povremeno menjali jer je omot izbledeo.
Cikorija je, kao jeftinija i dostupnija sirovina, prerađivana u napitke koji su se koristili umesto ili zajedno s kafom. Franck je bio jedan od značajnih proizvođača tih pakovanja. I danas pamtim zimske raspuste kod dede u Gaju – jutarnji ritual doručka okupljao nas je oko stola, uz sveže pomuženo mleko i Franckovu Divku. Jelo se „kafe“, kako se govorilo – hleb bi se nadrobio u tanjir, zalio napitkom i to je bio doručak detinjstva.
U trgovini i reklami dovijalo se na razne načine: dok su južnije od Dunava trgovci robu iznosili napolje, kod nas je stil bio u skladu s evropskim trendovima. Iz prelaznog vremena je i priča o šeširdžijskoj radnji: u izlogu su bila dva šešira, jedan pohaban, drugi nov, a ispod natpis – „Ovo je stari šešir koji treba da se čisti i kalupuje, a ovo je isti taj šešir posle čišćenja!“
Kada se pojavila neonska, odnosno fluorescentna rasveta, boje u izlogu noću delovale su drugačije, pa se preporučivalo da se konačna kupovina obavi danju. Prošireni izlozi donosili su velike staklene površine, a lutke obučene u konfekciju, cene ispisane na tvrdim papirićima probodenim špenadlom, postale su svakodnevica.
Kao dete, fascinirano sam posmatrao aranžere u belim navlakama na cipelama, kako sređuju izloge. Bilo je i banera za praznike koji su pratili napredak naše socijalističke domovine.
Na kraju, kao što često biva, novi trendovi doneli su folije koje zaklanjaju izloge. Nedavno su mi koleginice spomenule novu prodavnicu s povoljnim cenama. Nisam znao gde se nalazi – dok nisam shvatio da je skrivena iza šarenih reklama na staklu.
Izlozi su ogledala epohe – ponekad bukvalno. A detalji, kao što znamo, uvek govore više nego što se čini.
