Kovin nema mnogo studenata koji su u blokadi, nije kao drugi gradovi, brojčano veći, ali svako od te nekolicine naše dece je spremno da se žrtvuje, da žrtvuje godinu, da hoda, vozi, stoji, trpi, za cilj koji je viši od svakog pojedinačnog cilja. Svaki student pojedinačno daje svoj doprinos ovoj zajedničkoj priči koja piše stranice istorije Balkana i Evrope. Oni se brane od hijena, od proždirača te pameti i iskrene energije i želje, tako što ne otrkivaju svoje identite, ne eksponiraju se pojedinačno, nemaju lidere, jer svi su lideri. Ovo je njihova priča iz pera jedne kovinske studentkinje i nama je čast da je objavimo i da čekamo još tih priča. Jer mi možemo samo da ih slušamo, sledimo i pomažemo u ostvarenju ovog svetog pohoda.
Za Kovin u blokadi i Kovinske info piše studentkinja J.T.
U ovih par meseci, bili smo svedoci velikih dešavanja u našoj zemlji. Većina stvari vrtela se oko studenata – njihovim trudom je cela zemlja dobila priliku za promenu. Blokiraju, protestuju, redare, zovu, tvituju…osvajaju Srbiju i Evropu srcima, koracima i točkovima.
Tim koracima i točkovima – išli su i nedovoljno pomenuti kovinski studenti i time osvojili mnoga srca i poverenje čitave zemlje.Njihov učinak za celu ovu situaciju ne sme da se zaboravi i zato malo danas čitamo o njima i njihovim avanturama tokom „putovanja po Srbiji“. Imam sreću što ih poznajem i što su pristali da podele sa mnom neke od utisaka
Aleksandar M.
Student Univerziteta u Beogradu. Biciklista koji je svojim točkovima obišao sledeće relacije : Beograd-Kragujevac, Beograd-Niš, Beograd-Novi Pazar.
Da li si se ranije bavio bicilizmom?
Ranije sam dosta vozio bicikl, ali nikada nisam vozio tako dugačke ture. Prva vožnja bila mi je od Beograda do Kragujevca. Laknulo mi je zato što je teren prvog dana bio poznat i skroz ravan (od Beograda do Smedereva).
Na koje neočekivane poteškoće si nailazio?
Najveća poteškoća mi je bila tempo na uzbrdicama – kada se svi primiču jedni drugima i nema mnogo prostora između bicikala. Ako usporim – udariće me bicikl iza, a ako ubrzam udariću u bicikl ispred sebe. Tu mogu kolena da stradaju zato što je veliki napor na njima. Najveći problem i jeste prilagođavanje drugima. Kada vozim sam mogu da stanem kad god i gde god. Ovde su pauze na svakih 30km i moraš da izvoziš to hteo-ne hteo..
Da li si razmišljao da odustaneš u momentima kada ti je bilo najteže? Da li je dosta ljudi odustajalo?
Bilo je ljudi koji su odustajali ili pravili pauze u kolima koja su nas pratila. Nekada jeste psihološki teško ali nagovorim sebe da moram da izdržim do kraja i onda mi pauza od 15 minuta dođe kao godišnji odmor. Kad vidiš umor na licima svih ljudi oko sebe, a i dalje okreću pedale to te podstiče da i ti nastaviš dalje.
Koja ruta ti je najteže pala?
Najteža ruta mi je bila od Beograda do Novog Pazara, zato što je bila najduža (340 kilometara) i prelazila se za tri dana. Niš (280km) se prelazio za četiri dana. To nije toliko strašna razlika – nego je taj drugi dan na putu za Novi Pazar bio prilično naporan. Celi dan smo se penjali na Ravnu goru i bilo je teško zbog vrućine. Dosta smo kasnili na doček u Čačku i Kraljevu. Prvi i treći dan su bili jako lepi i laganiji.
Da li se plašiš da se ovo neće isplatiti?
Čak i da sve ovo propadne ne bi mi bilo žao što sam učestvovao, ali ovo bi trebalo da se poentira. Svima bi bilo krivo da ovo ne da neke konkretne rezultate.
Koja je poenta pešaka i biciklista?
Poenta pešaka i biciklista je da dođu u kontakt sa svim ljudima, pogotovo u manjim mestima gde ima dosta više starijih ljudi koji su u medijskom mraku, jer naši glavni mediji ne prenose jasnu sliku. Trebalo je da dođemo u kontakt s njima da oni vide našu borbu, da vide da nismo strani plaćenici i izdajnici već da smo obični mladi ljudi sa idejom i emocijom da nam bude bolje. Ta emocija je prošla kroz celu Srbiju, sada putuje i Evropom do Strazbura – uskoro i Brisela.Ljudi prelaze preko 1500km da bi poslali tu emociju i jasnu poruku..Suština je bio neposredni kontakt sa ljudima, i drago mi je što sam bio deo prenošenja te ideje i emocije po Srbiji.
Mateja V.
Student Univerziteta u Beogradu, učestvovao je u šetnji od Beograda do Novog Sada.
Kako si se odlučio da kreneš u šetnju od Beograda do Novog Sada?
Imao sam osećaj da će,pored svega što se dešava, ova šetnja biti istorijska (u tom momentu sam mislio da će biti i jedina). Poželeo sam da budem deo jednog takvog događaja i istovremeno testiram granice.
Da li si ranije pešečio tako dugu relaciju?
Nisam, najduže što sam pešačio je 20km, tako da ovo je bio baš ozbiljan test za mene.
Da li si imao poteškoće tokom puta?
U jednom trenutku jesam, nisam obratio pažnju na ishranu pa mi je pao šećer. Svi smo otprilike u istom momentu imali taj problem. U Staroj Pazovi smo nakon obroka bili kao novi i nastavili smo do Inđije. U drugom danu nije bilo problema jer se telo već naviklo na pešačenje, pazili smo na unos šećera, a i držao nas je adrenalin.
Koja je bila putanja kretanja?
Išli smo starim putem do Novog Sada. Krenuli smo sa Fakulteta dramskih umetnosti, preko Novog Beograda, Zemuna i Batajnice gde smo imali prvi zvaničan doček. Posle smo pravili pauzu u Novoj Pazovi i tu je bio prvi ozbiljniji doček – cela Pazova nas je dočekala sa bakljama, posluženjem itd.
Prešli smo u Staru Pazovu gde smo večerali i otišli odatle za Inđiju. Tamo smo i spavali na otvorenom.
Od Inđije smo preko sela došli do Sremskih Karlovaca gde je bio manji doček. Zatim smo stigli do Petrovaradina, gde je bio ogroman broj ljudi. Jedva se prolazilo od gužve, i na kraju Novi Sad sa fantastičnim dočekom. Mislim da je ceo Novi Sad došao da nas dočeka. Dok smo se penjali na most imao sam utisak da su sa druge strane mosta ljudi celu onu glavnu ulicu popunili.
Kakva je bila brojnost u prvoj šetnji?
Brojnost je bila zanimljiva, zato što je prvo planirano da bude po deset ljudi sa svakog fakulteta, ali to se menjalo. Sa nekih fakulteta je bilo po dvoje ljudi, sa nekih čak dvadeset..ali bilo je i ljudi koji su išli u svojoj organizaciji. Ja sam upoznao Novosađane koji su došli do Beograda i onda pešačili do svoje kuće. Upoznao sam neke ljude koji se bave planinarenjem generalno, pa su rešili i da prošetaju s nama.
NI OVCE NISU ŠTO SU NEKAD BILE
Kakva je bila atmosfera?
Fantastična. Po ceo dan treba da šetaš i ostaje ti samo da pričaš sa ljudima i slušate muziku. Cela atmosfera je bila mirna i opuštena.
Da li si razmišljao u nekom momentu da odustaneš?
Ne, nije se dovodilo u obzir. Nisam imao nikakve zdravstvene poteškoće i sve vreme me je pratio adrenalin. Neki ljudi su imali, ali njih je bilo dosta manje.
Mislim da bi me bilo sramota da odustanem nakon što sam video sve one ljude na dočeku. Svi smo išli do kraja i drago mi je što smo uspeli to da izvedemo.
Koja je bila svrha prvog pešačenja?
Svrha je bila da se pošalje poruka da nećemo odustati šta god da se desi. Razlikuje se malo u odnosu na vožnju bicikla, jer smo mi na pešačenje krenuli pomalo nespremni. Nismo znali šta da očekujemo. Išli smo sa namerom da dođemo pešaka na protest i time pošaljemo dublju poruku.
Da li misliš da će se sve ovo isplatiti?
Mora. Mislim da posle svega što se izdešavalo i što smo uradili ovo mora da se isplati.
Da li si imao neka negativna iskustva tokom šetnje?
Ne. Apsolutno sve je bilo pozitivno…i te neke nezgodnije stvari, poput spavanja na otvorenom, ne bih menjao ni za šta jer je sve to deo jednog novog i velikog iskustva.
Šta ti je ostavilo najveći utisak?
Dočeci definitivno. Nikada nisam video toliku masu ljudi u Novom Sadu, nije bilo praznog prozora, terase.
Imali smo jednu smešnu situaciju. Kada smo bili između Inđije i Karlovaca, mahao nam je pastir iz daljine. Imao je pedesetak ovaca i u jednom trenutku dok smo pešačili – jedna ovca se odvojila od stada. Odvojila se i šetala sa nama, nije htela da se vrati. Par pešaka ju je guralo, ali nije htela da se vrati. Zatim ju je neko poneo nazad ka pastiru. Međutim, kako smo je spustili kod ovčara opet je krenula da se vraća u masu pešaka. Kako bi je ovčar vratio u stado, odlučio je da celo stado prođe pored nas, pokupi tu ovcu i vrate se nazad.
Iva K.
Studentkinja Univerziteta u Beogradu koja je pešačila od Beograda do Novog Sada
Kako si se odlučila da kreneš da šetaš?
Dan pred put sam se odlučila da želim da šetam. Išla sam sa cimerkom i nismo se najadekvatnije pripremile za taj put. Prvo sam na to gledala kao na neki lični izazov i kao takmičenje sa samom sobom, pogotovo što je ta prva šetnja bila ismevana jer se nije na prvi pogled videla njena poenta.
Bila je to prva šetnja i svako se organizovao usputno i mi pešaci i ljudi koji su nas dočekivali. Jednostavno niko nije znao šta da očekuje, ali sve je došlo na svoje.
USPOSTAVLJAČI TRADICIJE PEŠAČENJA
Šta te je inspirisalo da kreneš da šetaš?
Ono što me je poguralo je solidarnost sa Novosađanima koji su uvek dolazili na naše ranije proteste i uvek bili tu, red je bilo da im uzvratimo…pogotovo što se u njihovom gradu i desila tragedija.
Dodatno sam shvatila tokom šetnje jeste da se dešava i buđenje manjih mesta kroz koje prolazimo. Svi ti ljudi su videli veliki broj mladih kojima žele da pomognu i da ih razumeju u njihovim namerama.
Da li si nailazila na neke nepredviđene poteškoće?
Nisam se uopšte pripremila. Krenula sam u čizmama sa visokim đonom i zadobila sam velike žuljeve, a noge su mi sutradan otpadale i osećala sam se kao da sam nosila cigle. Sve ostalo što nisam ponela a bilo mi je potrebno su nabavljali ljudi i donosili nam…hrana, flasteri, oktanisept. Ljudi su razmišljali o svemu.
Kakva je bila atmosfera u šetnji i pauzama?
Pauze su bile neverovatne po pitanju gostoprimljivosti, tokom šetnja stvorila su se jako lepa poznanstva. Naporno mi je postalo na Petrovaradinu gde sam počela da osećam bolove prouzrokovane čizmama. Ljudi koji su primetili da ćopam su mi nudili pomoć, masaže, patike. Sve u svemu jedna čudesna energija gde god da smo bili. Negatvinih iskustava uošte nije bilo, izuzev moje greške pri odabiru obuće.
Kako je bilo na Petrovaradinskom mostu?
Ljudi koji su nas čekali na Petrovaradinu su se pridužili našoj koloni, a Novosađani su nas čekali na mostu. Na mostu je bio postrt čuveni „crveni tepih“, a sa leve i desne strane tepiha bili su raspoređeni ljudi koji su nas pozdravljali dok smo prolazili. Taj prolaz je bio uzak i mogao je da prođe po jedan pešak. Jedan po jedan pozdravljali smo se sa dragim domaćinima. Narod je u nama video velike zvezde i napravili su upravo takav doček. Bilo je puno plakanja, zagrljaja, osmeha…i sada mi se plače kada se setim.
Dobijali smo cveće koje smo posle polagali na Železničkoj stanici.
Koja je svrha pešačenja?
Svrha je buđenje naroda, postalo je masovnije što mi je drago. Pešaci su prošli kroz svako mesto na teritoriji Srbije. Nadam se da će ovo jednog dana postati lepa tradicija.
Da li misliš da će sve ovo da se isplati?
Uvek postoji doza straha ali ne dozvoljavam da preraste u pesimizam. Nadam se i trudim se.
Da li bi opet pešačila?
Bih, ali definitivno sa drugom opremom.
