Ilustracija Pexels
DA LI IH VIDIMO? KOVIN BEZ BARIJERA
Nigde nije idealno. Osobe sa invaliditetom, s obzirom da su malobrojnije od ostatka populacije manje se i primećuju. Bogatije zemlje imaju više mogućnosti da udovolje njihovim potrebama, ali nije suština samo u novcu. Često je potrebnije imati sluha za ljude koji nemaju iste fizičke mogućnosti kao i većina ostalog stanovništva. Kakva je situacija kod nas? Koliko mi imamo sluha? Kako rade udruženja? Da li su dovoljno glasna? Šta radi lokalna smaouprava? O tome čitajte na našoj stranici Da li ih vidimo?.
Novinarka lista Politika, Katarina Đorđević putem programa Puls Evrope-medijske posete zemljama Evropske unije, bila je u Švedskoj i zabeležila priču i iskustva osoba sa invaliditetom, tačnije njihov položaj u jednoj razvijenoj zemlji koja u mnogočemu prednjači nad ostatkom Evrope.
„Kada je 1991. godine Džejmi Boling donosila odluku da se preseli iz Amerike u Švedsku, presudila je činjenica da je ova skandinavska zemlja jedna od najboljih na svetu za život osoba sa invaliditetom. Nakon što je završila studije socijalne antropologije na Univerzitetu u Stokholmu i zasnovala porodicu, postala je direktorka Instituta za nezavisan život (Independent living institute), koji zastupa prava osoba sa invaliditetom. Trideset godina kasnije, ona i dalje smatra da je Švedska veoma dobro okruženje za život osoba sa fizičkim ili mentalnim hendikepom, jer ova država već decenijama vodi snažnu i proaktivnu socijalnu politiku, iako se još uvek povremeno bori sa predrasudama sugrađana prema osobama u invalidskim kolicima.
„Nije sve savršeno, jer političari dolaze i odlaze, pa stalno moramo da lobiramo kod novih predstavnika vlasti za prava osoba sa invaliditetom. Imamo dobre zakone koji garantuju pristupačnost svim osobama sa invaliditetom, ali i dalje postoje stare zgrade bez arhitektonskih rampi ili kupatila adaptiranih za prilaz osobama u invalidskim kolicima. U Švedskoj ne postoji zakon koji nalaže da firma mora da ima zaposlenu osobu sa invaliditetom, ali imamo brojne kompanije koje pomažu osobama sa fizičkim ili mentalnim hendikepom da lakše nađu posao. Sadašnja vlada više je desno orijentisana i ne izdvaja toliko novca za socijalnu politiku i nevladin sektor koji radi sa osobama iz ranjivih socijalnih kategorija. Primera radi, kada sam došla u Švedsku, dobila sam 60.000 kruna od lokalne samouprave za kupovinu specijalnog automobila u koji se može ući sa invalidskim kolicima, a kada sam nedavno kupovala novo vozilo, dobila sam samo 30.000 kruna, što je otprilike 20 odsto njegove vrednosti. Postoji specijalna taksi služba za prevoz osoba sa invaliditetom, ali su mesečne karte veoma skupe”, ističe Džejmi Boling, sa kojom smo razgovarali u okviru projekta „Puls Evrope – medijske posete EU”, koji realizuje Delegacija Evropske unije u Srbiji.
Razgovor sa Džejmi vodimo u Muzeju modernih umetnosti u Stokholmu, koji, poput svih muzeja u prestonici Švedske, ima arhitektonske rampe za prilaz invalidskim kolicima. A na pitanje kakav je odnos prema osobama sa invaliditetom u svakodnevnom životu i da li se susreće sa bilo kojom vrstom diskriminacije zbog toga što život provodi u invalidskim kolicima, naša sagovornica kaže da se taj odnos menjao kroz godine – kada je pre 30 godina došla u Švedsku, osobe zaposlene u javnom sektoru komunicirale su sa njenim personalnim asistentom umesto sa njom.
„Dešavalo se da odem u prodavnicu i da prodavačica pita mog asistenta šta želim da kupim, pa sam bila primorana da joj mahnem i viknem ’Hej, ja postojim, pričaj sa mnom’. U Švedskoj postoji ombudsman za antidiskriminaciju na nacionalnom nivou, grad Stokholm ima svog ombudsmana za osobe sa invaliditetom, a u našoj organizaciji postoje advokati koji zastupaju njihova prava – trenutno zastupamo prava jedne devojke sa hendikepom koja želi da bude pilot, ali je bila odbijena od strane avio-kompanije. Danas svi autobusi u Švedskoj imaju besplatnu vaj-faj konekciju, ali nemaju svi autobusi platformu za pristup osoba u invalidskim kolicima, jer se vozači žale da im podizanje i spuštanje te platforme usporava vožnju. Prošle godina sam podnela žalbu lokalnoj samoupravi jednog manjeg grada na severu Švedske, jer autobus koji vozi do moje vikendice nema tu platformu, pa mnogi moji prijatelji koji nemaju sopstveni automobil ne mogu da mi dođu u posetu, ali ta žalba nije usvojena.”
Ceo tekst pročitajte na linku ispod
Švedska – sigurna kuća za osobe sa invaliditetom
U sledećem nastavku: Dnevnik mog života s dijagnozama
