Piše profesor Dejan Kreculj
Centralni deo Kovina, od malog trga odakle se ulice pružaju ka severu prema Crnoj bari i zapadnije prema Bavaništu i Pančevu, oduvek je bio poslovni, a pre svega trgovački deo grada. Počinjao je još od Nikolićeve apoteke, zatim se nastavljao Bazarom Georgija plemenitog Despinića, niz koji je započeo trgovinom oca doktora Dezidera Julijusa i završavao se gvožđarskom radnjom Johana Solande. Dalje su sledili banka i kuća Ludviga Englera, pa sve do prodavnice Huga Bera. Nažalost, sem Nikolićeve kuće, ništa od toga nije opstalo do današnjih dana – na tom prostoru danas se nalazi trg ispred Doma kulture i nekadašnje robne kuće. O kulturnom nasleđu nije se mnogo razmišljalo, jer su ove stamene građevine zamenjene novim zdanjima u stilu jugoslovenskog postmodernizma s elementima brutalizma.
Učenje trgovine u 19. veku bilo je strogo regulisano i zahtevalo je posebna pravila i znanja. Da bi postali šegrti, kandidati su morali da pokažu dokaze o obrazovanju, uključujući poznavanje računskih operacija, nemačkog jezika, osnove geografije i statistike, kao i tečno čitanje i pisanje. Ove veštine bile su ključne za vođenje trgovačkih knjiga i poslovne korespondencije. Šegrtski staž trajao je četiri godine, nakon čega su učenici polagali završni ispit. Na svečanoj ceremoniji udruženja trgovaca, sticali su zvanje pomoćnika trgovca.
Nakon toga, pomoćnik je mogao da ostane još godinu dana u trgovini gde je učio zanat, uz platu, ili da ode u velike gradove Austrije i Ugarske. Tamo su nastavljali usavršavanje, učili strane jezike, razvijali trgovačke veštine i sticali iskustvo koje im je omogućavalo otvaranje sopstvene radnje.
Jedan od takvih dokumenata je i Zeugnis (na nemačkom „Svedočanstvo“), kojim se potvrđuje da je moj deda, Paul Kreczuly (zakon je tada obavezivao da se lična imena prevode), završio zanat – u ovom slučaju u trgovini – kod gospođe Katice Kuluzić. U dokumentu je navedeno da je radio kod nje u „Gemischtwarenhandlung“ (radnja mešovite robe) određeno vreme (četiri godine, prema pravilima za šegrte). Istaknute su njegova marljivost, solidnost i pouzdanost, kao i znanja i veštine stečene u vođenju posla. Na kraju, u skladu s tadašnjim običajima, gazdarica preporučuje mog dedu budućim poslodavcima ili za samostalno poslovanje. Dokument je izdat 14. decembra 1897. godine, a potpisala ga je Katica Kuluzić, vlasnica radnje, sa pečatom na kojem piše: „Katica Kuluzić Spezereiwarenhandlung, T. Kubin.“
Sećam se da mi je otac pričao kako je deda, dok je šegrtovao, gazdaricu oslovljavao, kao i ostalo osoblje, s “milostiva gospođa” (od nemačkog gnädige Frau). Specifičnost kovinskih trgovaca tog vremena bila je obaveza da budu poliglote. Deda je tečno govorio i pisao mađarski, nemački, rumunski i svoj maternji jezik, srpski. Kao trgovac majstor, bilo mu je važno da svakom kupcu priđe s poštovanjem i usluži ga na njegovom jeziku, što je smatrano osnovom profesionalnosti i gostoljubivosti. Tako bi srpskog kupca pozdravio s „Dobar dan, izvolite molim lepo,“ nemačkog s „Guten Tag, bitte schön,“ mađarskog s „Jó napot kívánok, tessék szépen,“ dok bi rumunskog dočekao s „Bună ziua, poftiți, vă rog frumos.“ Ovo nije bila samo veština, već i znak kulturne svesti i prilagodljivosti, što je u trgovini tog doba bilo od neprocenjive važnosti. Kao dete sećam se da su ovaj plemeniti manir nastavili da neguju stariji trgovci.
Iako rođeni Kovinac, deda je sopstvenu radnju osnovao u Mramorku, gde je zasnovao porodicu, sazidao kuću i radio do okupacije. U periodu Kraljevine Jugoslavije, područje Kovina, uključujući Mramorak,bilo je pod jurisdikcijom regionalnih trgovačko-zanatskih komora. Ove komore su bile zadužene za regulisanje i podršku trgovcima, zanatlijama i preduzetnicima u svojim oblastima. Prema dostupnim podacima, u Pančevu su postojale komore koje su obuhvatale širi region, uključujući Kovin i okolna mesta. Do reorganizacije komora došlo je 1962. godine, kada su u Pančevu ukinute postojeće komore i osnovana je Sreska privredna komora koja je objedinila više oblasti.
Evo i sačuvanog dokumenta iz 1933. godine, sa slabo prepoznatljivim pečatom „Trgovačko-zanatske komore Pančevo“. Sresko načelstvo je bilo nadležno za izdavanje dozvole za rad, pa je tu dobro sačuvana dozvola iz 1921. godine. U poratno vreme snabdevanje je bilo centralizovano, i ta praksa zadržala se dugo. Moj ujak, mamin rođeni brat, bio je trgovac, tako da su mnoga moja sećanja vezana upravo za „onu stranu tezge“. Tamo sam proveravao svoje znanje tablice množenja i vežbao računanje na papiru za pakovanje, na kome se ujedno i računalo. Sve što bi kupac želeo da kupi stavljalo bi se na tezgu, a cene su se zapisivale. Kada bi završio kupovinu, podvlačila se crta (valjda odatle potiče taj izraz), pa bi se olovkom pokazalo na svaki artikal i stavila kukica pored cene. Ako je sve bilo u redu, tada bi se sabiralo i naplaćivalo. Posluživali su i šegrti, učenici srednjoškolci na obaveznoj praksi, čiji je rad pratio i proveravao poslovođa.
Prodavnica Delikates, smeštena preko puta korzoa, podsećala je na čuvenu Krašovu radnju u Kolarčevoj ulici u Beogradu. Već na samom ulazu osvajala je mirisima kakaa i slatkiša, dok su svuda oko kupaca blistale bombonjere, čokolade i sve kipelo od raznih delikatesnih proizvoda.
Prva prodavnica sa samousluživanjem u Kovinu nalazila se u zgradi na uglu, odmah do knjižare „kod čika Radice“. Bila je prava atrakcija za to vreme, sa nekoliko korpi s voćem koje su kupci mogli sami da biraju i odnesu na kasu. Roba je bila uredno poređana na rafovima kojima su kupci mogli prići, a na raspolaganju su bile i plastične korpice, baš kao u većim gradovima.
Robna kuća se nalazila preko puta pošte, u spratnoj zgradi naspram Poštanske ulice, neobične arhitekture, sa galerijom i stepeništem, što je ukazivalo na njenu prvobitnu namenu – bioskop. Za današnje pojmove, to je bila mala prodavnica, ali nazivana je robnom kućom jer je u njoj mogla da se nađe raznovrsna roba – od bicikala u prizemlju do konca i dugmadi na spratu.
Na kraju, vraćam se na isto mesto, nekadašnjeg Bazara koji je, kao i ceo blok zgrada, porušen da bi na tom mestu bila izgrađena robna kuća. To je značilo prelazak prodavnica auto delova, farbare, bele tehnike i drugih specijalizovanih prodavnica iz okolnih lokala u jednu veliku robnu kuću, što je i danas, samo sa drugim vlasnicima.
