Piše profesor Dejan Kreculj
Kao i u ostalim delovima velike panonske ravnice, tako i u Kovinu, glavni građevinski materijal bila je zemlja. Korišćena je za izradu zidova, pa se ponegde još može naći, mahom napuštene i ruinirane, kućice od nabijača, ili kako se u našem kraju govorilo, od naboja. Podovi su, takođe, bili zemljani, od sabijene zemlje. Obično su to bile pomoćne prostorije: „letnje kuhinje“ i ostave koje su bile i fizički odvojene, skrajnute u dvorištu i u kojima se odvijao život najveći deo godine. Posle čišćenja, povremeno, bi se „pomazalo“ rastvorenom ilovačom koja bi, kada se osuši, bila zaštitni sloj. No, zemljani podovi bili su i u glavnoj, velikoj kući koja je bila viša i u temeljima i u sobama, pa se često koristio izraz da je nešto ostavljeno „tamo gore“.
U kućama nešto imućnijijih Kovinaca i u okolnim selima, bili su podovi od opeke, cigle. Dobro izravnata i
sabijena zemlja i pažljivo poređane opeke, koje su u to vreme bile velikog formata, omogućavale su da
se dobije ravna i stabilna površina poda. Poslednju takvu kuću sa podom od cigle video sam u Kovinu na
mestu gde se sada nalaze zgrade u Vuka Karadžića, ispod zabavišta. Siguran sam da ih ima još uvek, ali
već odavno su parketi i laminati prevladali u gradnji, a ovaj deo kovinskoh nasleđa nestaje. Uzgred, ako
želite da sebi obezbedite ekološko i zdravo stanovanje, a nije vam problem novac, naćićete mnoštvo
firmi koje vam nude upravo ovakve podove.
Kako je podopolaganje opekom rađeno u unutrašnjosti, tako je korišćeno i za popločavanje spoljašnjosti.
Stari Kovinci znaju da se to zove flaster, reč koja nam je došla iz nemačkog jezika. Prednosti flastera u
odnosu na betoniranje su brojne, pomenimo samo da je površina načinjena od velikog broja opeka i da
taj mozaik može „da radi“, za razliku od betona koji je sklon pucanju najčešće kao posledica
nehomogenosti mase kada se pravi u malim mešalicama, gde je svako punjenje „od oka“ i marka betona
različita.
Iz sopstvenog iskustva opredelio sam se upravo za ovakav pod u garaži. U zimsko vreme, uvezao sam auto i ostavio ga da se na suncu malo ocedi. Masa snega pomešanog sa posutom solju otpala se, pala na beton i istopila se. Kasnije, kada sam hteo to da počistim, so je već nagrizla površinu betona i ostalo je oštećenje. Zato sam umesto betoniranja poravnao i sabio zemlju, nasuo pesak, strpljivo poređao opeke, posuo peskom i metlom čistio da bi pesak upao u razmake. Od tada je prošlo mnogo zima sa snegovima posutih solju, ali se to samo srušilo na ciglu koja ih je ignorisala. Dobro „flasterisani“ pod garaže i danas je ravan i ceo mada je na njemu auto, težek oko tone.
Na kraju, prijatno se osećam kada negde, u nekoj uličici naiđem na sačuvani cigleni flaster ispred kuće, jer je to deo nekadašnjeg starog Kovina koji svakog dana nestaje. Radovalo bi me kada bi ovaj detalj, još i
ako bi se pronašle opeke velikog formata sa obaveznim brojem ili inicijalima koji su bili obavezni u stara vremena, neko iskoristio, kao što sam nedavno video u ovoj vinariji u Sremskim Karlovcima, gde je to
brend, pa što ga ne bismo imali i mi.
