Piše Dušan Milojkov
10. 06. 2024. – Prvi dan avanture je počeo. Deset je sati. Sedim na Gran Plas trgu na kojem sam od svitanja i čekam prijatelje iz Srbije koji žive u Briselu. Dragan Avramović, Zlatko Pavlović i Ivana Acović, članovi srpskog kluba iz Brisela KRUG imali su veliku želju da me isprate ka Moskvi. Kada su došli svo troje imali su osmehe na licima, a pravi osmeh se javlja kada su usta i srce u koordinaciji. Zbog toga što volim kada vidim takve ljude bio sam baš zadovoljan, njihova lica učinila su me još srećnijim i veselijim. Dok sam sa njima pričao pojedini turisti su upućivali poglede prema meni primetivši stranca na biciklu. Upravo takvi su mi prilazili i pitali odakle dolazim. Ponovo sam, kao 2019. godine doživeo istu radost, bio sam primećen u Briselu. Sve to delovalo mi je veoma prijateljski, a poznato je da prijateljstvo traže veseli i dobri ljudi. Da sam mogao da ostanem u Briselu nekoliko dana, sa svim tim divnim ljudima mogao bih da pokažem kako su veseli ljudi drugačiji od onih društava u kojima se ljudi svađaju. Moj zaključak za vreme kratkog druženja sa nekoliko ljudi, jer trebalo je da do večeras da stignem u Briž bio je: Velika je prednost biti drugačiji. Dok sam se sa svakim od prisutnih pozdravljao dobijao sam čestitke i želje za srećan put, a onda sam seo na svoj bicikl i pošao u Gent.
Nastavio sam ponovo da tumaram po svetu. Tako mi valja. Izabrao sam lepu sudbinu, da putujem biciklom i da gledam sve oko sebe, i tako svaki dan, a kad se nagledam, ležem da spavam, tako svaku noć. Na taj način potvrdjujem da će danas sledećeg dana biti juče.
Na putu u Gent bilo mi je žao što nisam mogao da bacam pogled tamo gde se gubi crta između neba i zemlje. Razlog, Asse, Aalst i Gent spojeni biciklističkom stazom svojim kućama i zgradama nisu mi omogućavali da vidim horizont. Njegova daljina, uvek imam osećaj, kao da me zove k sebi. U Aalstu, koji nije veliki grad, kratko se zadržavam, jer sam imao veliku želju da vidim Briž – tu priliku nisam želeo da propustim, pa sam nastavljajući vožnju razmišljao s naročitim zadovoljstvom kako ću i sutra nastaviti da opisujem svoju avanturu. Do Briža sam vozio sve vreme biciklističkom stazom. Čim sam stigao u lepi grad Briž video sam kako mnogi ljudi bude svoju romantiku uz kočije i barke, možda se upravo zbog toga on smatra jednim od najromantičnijih evropskih gradova. Čudotvorno upoznavanje grada započeo sam na jezeru Minewater, pa pošto je Briž isprepleten biciklističkim stazama to mi je bilo lako. Oduševljenje što Belgija vodi računa o biciklistima omogućilo me je da mnogo više pišem o nekim stvarima koje pokazuju koliko mi je bilo divno kada sam stigao na obalu. Lepota prizora me je potakla da se sećam sličnih lepota u kojima sam uživao, a to znači da ih svugde i svagde ima. Mnogo takvih predala na svetu ima, samo na njih treba naići i na njih se navići.
Lepotu jezera okružuje nekoliko romantičnih stazica, idealnih za popodnevnu šetnju čiji šarm upotpunjuju labudovi i patke. I jedni i drugi, upareni sa svojim ženkama očekivali su da im prolaznici nešto bace za jelo. Među šetačima bilo je zaljubljenih parova pa je otuda normalno što ovo jezero Brižani zovu i Jezero ljubavi. Još jedno oduševljenje doživeo sam kada sam u blizini jezera ugledao časnu sestru kako vozi bicikl u pravcu malih belih kućica. Tu na jezeru saznao sam da časne sestre čine malu zajednicu benediktanki. Zajednica je osnovana 1245. i činile su je neudate žene i udovice koje su život posvetile brizi za beskućnike, bolesne, žene, decu i starije osobe. Radile su da bi se izdržavale, a bile su slobodne da napuste zajednicu u bilo kom trenutku, kako bi se udale. Živele su kao prave časne sestre, a nikada se nisu zamonašile. Tako žive i danas.
U Brižu sam želeo da obiđem najlepši trg i srce grada, glavni trg nazvan Markt. Kada sam do njega stigao video sam da se nalazi na širokom otvorenom prostoru, okruženom zgradama velikog arhitektonskog značaja. Na trgu, na kojem nema saobraćaja, nalazi se spomenik posvećen dvojici vođa ustanka protiv Francuza 1302. godine. Posebno zanimljiv deo trga je onaj na severnoj strani u kojem su smešteni razni kafići i restorani. Rekao sam kako na trgu nema saobraćaja, ali tokom celog dana mogu da se vide kočije kako kruže oko njega, kao i po drugim zanimljivim mestima. Jedan od najpoznatijih zvukova u Brižu je upravo zvuk kopita po pločnicima. Briž jepun kanala i plovidba kanalima je još jedan zanimljiv način upoznavanja Briža. Ti kanali nisu tako poznati kao oni u Veneciji, ali je veliko zadovoljstvo provesti jedno popodne na ovaj način. Zato sam ih tako i provodio, zanimljivo. Koliko mi je bilo divno potvrdila su dvojica Makedonaca, koji su mi se obratili sa „brate“. S obzirom, da sam odrastao u bivšoj Jugoslaviji, zemlji bratstva i jedinstvtakva, obraćanje na makedonskom nije mi bilo strano, posebno u inostranstvu, jer bilo gde na svetu svi koji su živeli u bivšoj zajedničkoj zemlji tako oslovljavaju jedni druge. Na sve trenutke provedene u ovom lepom gradu, pa i na susret sa Markom Jovanovskim podsećaće me gde sam bio i gde sam ih zapisao, sa željom da se Brižu jednog dana vratim.
Posle obilaska Briža uputio sam se ka Ostendeu, ali sam na periferiji grada odlučio da zakupim sobu za spavanje kako bih posle večere i tuširanja sve doživljaje u ovom danu na miru zabeležio. Ovo poslednje je ono što ne volim.U Belgiji su baš danas izbori. Pobegao sam iz Srbije zbog toga, a dočekalo me je ovde: Sa stotina bilborda smešili su mi se ceo dan političari.
Fotografije preuzete sa facebook profila Dušana Milojkova
