24.03.2024. – Deo bogatog opusa, stvaranog punih šest decenija, likovni umetnik i penzionisani nastavnik Slavoljub Nikolić iz Kovina nameravao je da, kao legat ostavi gradu u kojem je proveo najveći deo života. Rekao je tada, u, verovatno, poslednjem intervju, 2017.godine, da bi voleo da dobije „ozbiljan” prostor, dovoljno veliki za skulpture, slike, mozaike i ostale eksponate nastale u drugim tehnikama u kojima se isprobao.
Nastavnik po profesiji, a umetnik po senzibilitetu i obrazovanju, Slavoljub Nikolić preminuo je nekoliko godina kasnije. Grad nije pokazao interesovanje da preuzme legat i nađe mu prostor u kome bi se na dostojanstven način i sa pažnjom čuvala dela stvarana šest decenija.
Nedavno je od naslednika pokojnog umetnika mesna zajednica Skorenovac dobila tri skulpture za prostor u centru sela, gde će biti park ljubavi, i u spomen na bračnu vezu nastavnika likovnog obrazovanja i njegove koleginice Marije, inače rođene Skorenovčanke. Snaha pokojnog umetnika, Marina Nikolić kaže da su iz Mesne zajednice došli i zamolili da im daju neke od skulptura. Ona je to, u ime naslednika, rado učinila, jer zna da će ih s pažnjom i poštovanjem čuvati.
U priči koja je objavljena u dnevnom listu Dnevnik 2017. godine, nastavnik Slavoljub je autorki i ovog teksta ispričao svoj životni i radni put.
„Posle petogodišnje Umetničke škole i dve godine pedagoškog rada, seća se da je 1954. „preplivao Dunav”, i iz Niša, tačnije rodnog sela Donji Dušnik, s „južne pruge” stigao do juga Banata. Jedna obična poseta sestri pretvorila se u sudbinsku, kad se tadašnjim opštinskim čelnicima obratio tražeći posao. Odmah su mu dali dnevnik i poslali ga u učionicu, prvo osmoljetke „Jovan Jovanović Zmaj”, a potom „Đura Jakšić”. I gotovo čitav radni vek, dug 41 godinu, proveo je između te dve škole, u jednoj kao stalno zaposlen, u drugoj na povremenim zamenama, pa su svi današnji kovinski penzioneri njegovi đaci, s ponosom ističe profesor.
U mesnom Centru za kulturu upriličena je krajem 2015. izložba povodom 60 godina njegovog rada, koju je inicirao sada pokojni sin Saša. Sam maestro nikad nije vodio preciznu evidenciju o kolektivnim postavkama u koje je uvršćen, zna da se samostalno predstavljao širom države dvadesetak puta, a pride pet puta po nemačkim gradovima. Valjda su tamo naročito cenili što „produžava, i na najbolji način dovršava ono što je u prirodnom procesu oblikovanja kamena započeto”, kako je zapazio ugledni istoričar umetnosti Đorđe Kadijević.
Nerado je prodavao svoja dela, skupljajući ih kao svojevrsna svedočanstva godina provedenih u ateljeu ili na otvorenom sa čekićem i dletom. A znatan i „zlatan” period njegovog stvaralaštva obeležile su biste, naručivane iz svih krajeva države. Danas je sve drugačije, nema više toliko posla, a i godine ga stigle. Čitav prostor u dvorištu i kući u ulici Svetog Save oplemenjen je njegovim radovima koje, skrivene od pogleda, prekriva patina fine prašine i davnih emocija.
Pre gotovo pola veka, dok su obojica bili mladi, Miroslav Antić je, putujući po Vojvodini, dopao i u Kovin, tamo upoznao Nikolića i o njemu nadahunuto u „Dnevniku” pisao: „On sebe zove skromno likovni pedagog. Ne znam kakav je čovek. Nisam s njim drugovao. Ne znam kakav je pedagog. Nisam u njegovom prozivniku. Znam kakav je umetnik i bio sam jedan od mnogih koji je iznenađen Nikolićevim skulpturama, jer uhvate one čoveka na prepad.”
Legat koji je iza sebe ostavi umetnik nema ko da preuzme, niti da mu posveti dužnu pažnju, da eksponate i umetnička dela obradi i obezbedi, tako da će nastaviti da venu negde u mračnim uglovima ateljea, neki načeti od crvotočine, a neki oštećeni od vremena. Ne treba biti veliki čovek kao Mika pa da te ovako nešto uhvati na prepad. Dovoljno je biti čovek odgovoran prema legatu zaslužnih građana.
V. Živkov
