„lako je vama, vi niste imali grčeve”
Ja sam najveći fan tih “lako je vama” i “lako je tebi” rečenica.
Da, nismo imali grčeve – blago nama.
Ovako je počeo post na instagramu uz predivnu sliku oca i devojčice, koji mi je zadržao pažnju. Opet te prepametne „blago tebi, blago vama“!? Ponelo me je da čitam i u grlu se zakotrljala suza. Onda sam otvarala jedan za drugim postove, gledala ih srećne, upijala njihovu ljubav i plakala. „Koliko dece čeka da ih pronađe ljubav?“ Ovo se pitam gotovo čitav život. Koliko je divno i hrabro usvojiti dete i dati mu sebe, dušu, ceo život. Napisala sam to ispod posta. Kristina se zahvalila na podršci i ja sam dobila dozvolu da ovu divnu priču o ljubavi i porodici podelim na ovim stranicama. Sasvim sigurno jedna od najlepših koju sam do sada objavila. Tekstovi su Kristinini, samo su spakovani ovako. Za sve one „blago vama“ nepromišljene i za sve druge koji su u dilemi, one koji nekad izgube strpljenje, pokolebaju se u čekanju, preporuka da čitaju Kristinine postove. A i svima drugima preporučujem. Ljubav je sve što je potrebno! Vika je čarolija
Violeta Živkov
Zašto volim da kažem da smo mi usvojeni mama i tata, a ne ona usvojeno dete – pa jednostavno, ona je birala nas! Koliko god da vi želite neko dete, ono je to koje odluči da li će kući sa vama ili ne!
Mi smo se samo prijavili i čekali, nismo imali nikakve želje, osim da želimo dete! Nismo birali boju kože, koje je vere, koje nacionalnosti, boje očiju ili kose (da da sve ovo može da se navede ma koliko apsurdno zvučalo), nismo čak imali ni ograničenje za uzrast. I izabrala nas je baš ona!
Hvala joj na tome. Mi smo najponosniji i najvoljeniji usvojeni mama i tata. Nikola i Kristina
Vika je stigla sa 11.5 meseci u našu porodicu i uspavljivala se i umirivala sebe tako što je grlila ćebe, stiskala ga snažno uz svoje grudi i ljuljala se napred nazad udarajući leđima u ogradicu od kreveta ili od zid. Do tada sam tako nešto viđala samo na filmu i nisam verovala da ću to ikada videti uživo, a još manje da ću tražiti način mesecima kako da se tog ponašanja potpuno rešimo i ostavimo ga daleko iza nas!
Kada smo krenuli po nju u dom, socijalna radnica nas je upozorila da postoji šansa da će se to desiti i da nas to ne uplaši. Da su deca iz sistema koja rastu u domu za decu bez roditeljskog staranja naučila da se umiruju sama, da ta deca ne plaču jer vremenom shvate da niko ne reaguje na njihov plač. Takva su pravila, ljudima koji rade tamo je izuzetno teško i svako produbljivanje kontakta sa decom je izuzetno stresno za njih. Sva sreća pa nas je pripremila za ovo. Ona je zaista bila beba koja ni malo nije plakala. Imala je često prvih meseci tu reakciju da iznenada samo zagrli svoje ćebence ili neku igračkicu, sedne na pod i krene da se klati napred nazad. Mi smo je odmah uzimali u ruke, ljuljuškali, pevali, grlili, ljubili… vremenom je to ponašanje bilo sve ređe, a ona je konačno počela da plače kada nešto nije u redu.
Sećam se koliko sam bila srećna kada me je prvi put u sred noći probudio njen plač! Trajao je dugo, mučili su je zubići i konačno je postala svesna da je sada neko čuje i da smo tu da joj pomognemo!
Nikada neću zaboraviti rečenicu “To je NAJTIŠA soba, a prepuna je beba”. Da, bilo je baš tako kada su nas uveli da nam divna medicinska sestra koja radi sa bebama pokaže kako da previjamo i kupamo Viku.
Posle nekih šest meseci, epizode umirivanja se više nikada nisu ponovile, a ona je sada dete koje ima jako izraženu potrebu za zagrljajima, blizinom i dodirom.
Ljubav je sve.
_________________________
Muškarci često uđu u ceo proces jer shvate koliko je želja žene za detetom jaka, a svaki muškarac koji voli svoju partnerku ima taj poriv da je usreći. Verujem da su i kod Nikole postojale faze proispitivanja, ali ja ih nisam osetila. Bio je podrška. Kada su krenula testiranja i edikacije budućih usvojitelja i kada nam je objašnjeno ko su zaista deca koja dospevaju u sistem i kakve su njihove priče oboje smo se jako potresli i taj dan me je pitao “Ženo hoćemo MI ovo moći ZAJEDNO”. Iste sekunde je svaki strah prošao. Znala sam da ćemo zajedno moći. Izuzetno je važno što je u toj rečenici bila množina i MI. Zajednica je najvažnija u procesu usvajanja. Bilo je dana kada je meni bilo teško, isto tako je bilo dana kada je on bio taj kome je trebala motivacija, ali smo zajedno izgurali. Ako partnerski odnos nije dovoljno stabilan i ako vi niste par koji je i pre odluke o usvajanju doneo odluku da možete i bez dece ostati jedno uz drugu onda nisam sigurna da li je usvajanje deteta put kojim treba da krenete. Tata je Vikin najveći heroj. ‘Tata’ je njena prva izgovorena reč. Oni imaju neke svoje tajne pozdrave, neke šale koje su njih dvoje smislili, njihovu omiljenu pesmu….a ja imam njih i zajedno imamo sve.
__________________________________________________
Kada se donese odluka o usvajanju deteta, podrška porodice je JAKO važna! Usvajanje je proces koji traje dugo. Kada krenu školice o roditeljstvu i testiranja, CSR tim vas suočava sa realnim pričama iz života dece koja ulaze u sistem za usvajanje i koje nisu ni malo lepe i vesele. Jedan post će biti posvećen tome, ali dok se suočavate sa tim saznanjima i proispitujete sebe da li možete da se nosite sa tim, jako je važno da je porodica tu uz vas i da vam daju do znanja da će zajedno sa vama da savladaju sve izazove!
Apsolutno sam sigurna da Vika ne bi bila ovakva kakva jeste da svakodnevno nije okružena ovolikom količinom bezuslovne ljubavi i podrške ne samo od nas dvoje vec i od babe, obojice deda, uje i ujne. Ogromna su nam pomoć svakodnevno i imamo najveću sreću sto su nam baba i obojica deda zdravi i vitalni! Naravno da su oni zaduženi samo da je razmaze, ali kroz igru deca uče od njih puno predivnih i korisnih stvari za život! I naravno da se svadjamo oko hrane, slatkiša, ….pa to tako mora u normalnim porodicama.
Ovaj post je posvećen njima jer Vika se uz njih oseća sigurno, voljeno, srećno! Mnogo vam hvala.
Usvojena_mama https://www.instagram.com/usvojena_mama/
