Piše i fotografiše profesor Dejan Kreculj
Osnova reči kultura proističe iz latinske reči colere koja znači gajiti, negovati, cultura. Kao veoma širok pojam, obuhvata sve čovekove delatnosti, pa tako imamo i kulturu ishrane, veoma važnu odrednicu ljudske zajednice. Kao što je cela Vojvodina šarolika različitim običajima, između ostalog i kulinarskim, tako je i sa Kovinom i našom tradicionalnom kuhinjom, kulturom koja se neguje i s ponosom pokazuje.
Kada sam početkom jula, setivši se kako sam kao mali provodio raspuste kod babe, mamine mame, u Gaju, i osvežavajućeg jela koje je mirisalo na mirođiju i rskalo se u ustima, krastavaca ukišeljenih na suncu, rešio sam da pokušam da napravim. I uspeo sam, snimio, jer, kako kažu, ako nema snimka na društvenoj mreži, kao da nije ni bilo. Iznenadili su me sugrađani kada sam postavio snimak; mnoštvo komentara bilo je setno prisećanje na detinjstvo: „Obožavam kisele krastavce sa sunca. Moja pokojna baka je to redovno pravila.“ piše M.LJ. „Ovako ukiseljene krastavce obožavam, vraćaju me u detinjstvo.“ poručuje G.J., ali M.I. kaže: „Piši recept….ako nije tajna“.
Već samo pominjanje krastavaca koji su se prirodno, na način naših baka i majki, ukiselili na suncu mnoge je podstaklo da to pripreme, a jednostavno je Kišeljenje krastavaca na suncu prirodni je postupak, tradicionalni deo kovinske kuhinje i celog našeg kraja.
Zato sam želeo da pokažem kako se to najjednostavnije radi, a verujem da ćete i mladim naraštajima prirediti zadovoljstvo ovog jela panonskih paora, kojeg će se sećati i prenositi svojim potomcima.
U stara vremena nije bilo rashladnih uređaja, ali nije bilo ni hemikalija. Krastavce, koji su ove godine bogato rodili, spremio sam samo uz dodatak kuhinjske soli, bez konzervansa, potpuno prirodno jer, još je Pitagora rekao da su so rodili najčistiji roditelji: sunce i more.
Za pripremu nam je potrebna staklena tegla, ja sam koristio teglu zapremine dva litra, koja je porodično nasleđe mojih iz Gaja, moje majke. Krastavce sam dobro oprao i zarezao bočno tako da rez ne ide do kraja, već da ostane sa svake strane vrh. U „džepove“ utisnuo sam biber u zrnu i ređao u teglu. Između dolazi grančica mirođije, koja obično i raste u bašti oko krastavaca.
Bitan korak u pripremi je voda. U zavisnosti od zapremine tegle odmerio sam vodu i u nju sipao kuhinjsku so. Mera je jednostavna – koliko litara vode, toliko supenih kašika soli. Važno je da vodu skuvamo, da provri, jer posebno kad je ovako toplo vreme voda u česmama nije uvek pouzdana. Kada je proključala, ostavio sam je da se rashladi i njome nalio u teglu. Da bi došlo do vrenja, povrh svega stavio sam koricu hleba, najbolje okrajak, i dopunio vodom do vrha. Gore dolazi tanjirić koji je poklopac, ali zato se stavi i ispod tegle veći tanjir ako slučajno zbog vrenja malo prelije.
Ovako pripremljenu teglu stavio sam na osunčano mesto, negde gde neće smetati prolazu, na kraj terase ili na stepenište koje je na suncu. U zavisnosti od vremenskih prilika, za sunčanih i toplih dana voda u
tegli počinje da beli, što znači da vrenje, kišeljenje radi. Obično za dva dana cela tegla je bela i ako je bilo toplo, može se očekivati da su krastavci gotovi. Najlakše je da malo pomerite koricu hleba, malo izvučete krastavac na koji ste naišli i probate. Masa treba da je staklasta, ukus da „rezi“ uz prijatan miris mirođije.
Kada je gotovo pokupio sam hleb koji se raskvasio i izvadio krastavce. Voda u kojoj su bili je takođe vrlo ukusna i grančice mirođije, pa sam sve to stavio u posudu i potom na hladno. U frižideru će oni nastaviti
tiho proces kišeljenja, ali uglavnom i ne stignu jer se u slast pojedu. Ove godine su se mnogi koji su u svojim amaterskim baštama gajili krastavce žalili da su neki bili gorki. Zanimljivo je da čak i takvi posle kišeljenja gube gorčinu.
Kada ih služiti? Izvrsni su i osvežavajući i kada se ponesu za užinu kad se ide na Šljunkaru ili Dunav, odlični su kao salata uz glavna jela, a fino ih je poslužiti i kao meze uz dobru domaću kapljicu.
Osim bibera, svaka domaćica ima i svoj „tajni recept“ šta od začina dodaje, ako vam i ne kaže, neka prenese sledećim generacijama, kao što to obično biva. Mada sam na studijama imao raznih tehnologija pa i prehrambene, ipak mi je ovo bilo jedno prisećanje na vreme kada je to moja majka radila, bio je to izazov, kako je to sada uobičajeno da se kaže – pa, Kovinci moji, evo izazova, uradite i vi to, priredite sebi
jedno zadovoljstvo dobrog ukusa.
Na kraju svih brojnih recepata koje su žene u ona vremena razmenjivale i prepisivale, uvek je stajalo
„Prijatno!“, pa tako ću vam poželeti i ja – prijatno!
