Dušan Milojkov na svom biciklu stigao je do Moskve. Mi ćemo objaviti još jedan ili dva putopisna zapisa. Prema onome što piše, sve je u redu, iscrpljujuće, vozio je dnevno i više od 200 kilometara, ali sa ogromnom željom da vidi Rusiju ili bar jedan njen deo. Ostvario je svoju želju i misiju da ovoga puta prikupi novac za darovitu decu. Sam, putovao je skromno, spavao na klupama, pod šatorom, nekad u hostrelima, a nekda u kući dobrih ljudi koje je sretao.
Uskoro će kući!
Pedala i piše Dušan Milojkov
DVADESET ČETVRTI DAN 01. juli, HELSINKI – TALIN – kruzerom
Nikako nisam spavao i loše sam se osećao, jer zna se, nije normalno spavati u sedećem stavu na stolici. Pa iako umoran i izlomljen neraspoloženje nije trajalo zbog toga, već zato što iz Finske ne mogu da idem u zemlju koja je majka genijalnih ljudi, a takva je i moja zemlja Srbija, zemlja genijalnih ljudi. Međutim nisam odustajao. Za mene avanturistu na biciklu divan će biti osećaj da odem u Rusiju i sam prelazak njene granice značio bi još jednu moju lepu životnu epizodu.
Zašto mi se toliko išlo u Rusiju? U Rusiji je sve veliko: reke, gradovi, šume, polja, tamo su najveća nalazišta prirodnog gasa, minerala, ruda… Kao sportista, hteo sam da prođem bar kroz dve vremenske zone (ima ih 9), u kojima je, siguran sam, rođeno mnogo vrhunskih sportista.
Ratovi sužavaju prostor za normalan život normalnih ljudi pa mi je malo žao što sam morao da menjam maršrutu puta i da u tu najveću zemlju na Planeti uđem iz Estonije, a ne iz Finske, jer Finska je uvela sankcije Rusima zbog problema oko Ukrajine. Rusija je bila najveća i dok se nije raspao SSSR, takva je ostala i posle otcepljenja: Ukrajine, Uzbekistana, Kazahstana, Gruzije, Belorusije… Kada sam započeo moj projekat obilaska Evrope biciklom preskočio sam u plan da stavim Veliku Britaniju, ali Rusiju nije moguće izbeći. Obići Evropu bez Rusije bio bi promašaj za mene. Engleska i London mogu da čekaju susret sa mnom, ali Rusija nikako.
U Helsinkiju sam do kasnog popodneva bio na stanici luke Tallink čekajući feribot koji ide u glavni grad Estonije Talin. More za vreme plovidbe nije bilo baš mirno, ali veliki talasi tako ogromnom brodu nisu mogli ništa. Njegova visina od jedanaest spratova i širina davali su sigurnost. Ta sigurnost povećana je i zbog velikog broja kamiona i automobila koji su se ukrcali na brod. Poseban kuriozitet je da sam jedino ja bio biciklom na tolikom brodu, što nije bilo u ranijim slučajevima. O njemu sam znao samo da je glavni grad Estonije i ništa više, ali zato o Sankt Petersburgu i Moskvi znam mnogo. Skroz nenaspavan sedeo sam do 19:30 posle čega sam se ukrcao na brod. Na brodu sam pisao o ovoj etapi do 21:30 pa sam, čim se brod usidrio seo na bicikl i odvezao se 25 kilometara do mesta koje se zove Muge gde sam na stanici, spavajući na klupi čekao jutro kako bih nastavio putovanje prema ruskoj granici.
DVADESET PETI DAN 02. juli, MUGE – Narva – IVANGOROD – 230 km
Da bih stigao do granice Estonije i Rusije treba danas da vrtim pedale 200 kilomara. To se ne može ako se nešto ne pojede, pa sam na prvoj benzinskoj pumi na četrdesetom kilometru od Muge u prvoj benzinskoj pumpi kupio hranu i seo da je pojedem. Novčanik mi se dovde već dosta istanjio, ali nisam mario. Zahvaljujući mojim prijateljima koji su sponzorisali ovo putovanje izdržaću sa onim što imam. Ni sam ne znam koliko mi je novca još potrebno do kraja ove avanture. Nisam se time opterećivao, jer i siromašni i bogati tvrde da novca nemaju dovoljno.
Prema pograničnom gradu Narvi nisam nikako želeo da vozim sporednim putevima, jer oni bi me mnogo kilometara udaljili od auto-puta koji je najkraća deonica do granice. Zato sam se uključio na auto-put. Bilo je normalno što me na njemu obilazi veliki broj automobila, ali nije trebalo da iz jednog vozač izbaci praznu limenku. Ona, kada je točak pregazi biva spljoštena, što je opasno ako motorista u krivini nagazi na nju. To može biti kobno za njega. Da se to ne bi desilo stao sam da pokupim limenku, ubacio je u prtljag i nastavio putovanje.
Do kraja dana ništa posebno nisam video niti doživeo, samo sam slušao muziku vozeći širokom zaustavnom trakom. Saobraćaj do podneva nije bio gust. Kamiona skoro da nije ni bilo, jer poznato je da je i Estonija uvela sankcije Rusiji pa u tom smeru nisi ni išli.
U Narvu sam brzo ponašao granični prelaz Estonije na obali reke Narove. Reke čine prirodne granice, pa tako reka Narova deli grad Narvu i Ivangorod. Na granici je bilo mnogo ljudi koji su bili biciklima ili pešice, jer automobilski saobraćaj je zbog sankcija Rusiji zatvoren. Gužvu su činili ljudi iz Rusije koji rade u Estoniji i ljudi iz Estonije koji rade u Rusiji. Rekli su mi da je tako svaki dan već godinama i da se na prelaz iz jedne u drugu državu čeka nekada i po tri sata. U mom slučaju čekalo se sat ipo i to mi je bilo teže nego što sam prevezao danas 230 kilometara. U Ivangorodu sam bio u dvadeset tri sata. Lako sam pronašao hostel Vitez u kojem sam zakupio sobu za 900 rubalja. Sleledećeg dana čekao me je Sankt Peterburg. Dok nisam zaspao zamišljao sam kako će moj dolazak u Piter, kako Rusi zovu ovaj grad svakako biti za mene veliki praznik, zato što sam želeo da vidim i Zimski dvorac, jedno o nmajlepših zdanja u ljudskoj istoriji.
DVADESET ŠESTI DAN 03. juli IVANGOROD – Kingisep – Tikopis – Opole – Lyalitsy – Gurlevo – Kuty – Bolshie Ozertitsy – Pruzhitsy – Korčany – Zimititsy – Chirkovitsy – Gmontovo – Staryye -Beguntsy – Kaikino – Bolshoe Teshkovo – Kaskovo – Seltso – Shundorovo – Cheremykino – Glughovo – Kipen – Telezi – NOVOGORELOVO – 141 km
Novi je dan. Jutro je sa mnogo kiše. Hladno je i mokro. Taman sam mislio da sam kišu ostavio daleko iza sebe, a ona me je ponovo stigla. .
Sećam se, kada sam išao u osnovnu školu učili su decu da je Sankt Peterburg grad heroj. U to vreme on se zvao Lenjingrad. Učili su nas da je nekada bio Petrograd, jer ga je osnovao car Petar Veliki, a danas mu je ime Sankt Peterburg. Sve to govori da je u svojoj dugoj istoriji Sankt Peterburg imao burnu prošlost. Još u Pančevu ispalnirao sam da posle doručka krenem ka Palati prinčeva i da se pred njom ne zadržavam dugo, već da krenem ka Ermitažu.
Kiša nije prestajala da pada i nisam više imao vremena da čekam. Izašao sam iz hotela i krenuo. Trebalo je da vozim oko 135 kilometara. Mokar sam bio već za dvadesetak minuta. Kamioni i automobili su me mnogo prskali sa strane, kiša je to činila od gore. Zbog nje nisam stao dva sata da vrtim pedale i ono čega sam setio, a bilo je zanimljivo je da nisam od početka putovanja pa sve do Rusije čuo lavež pasa i to mi je nedostajalo, ali mi nije nedostajalo da naiđem na psa lutalicu u jedom malom mestu u kojem sam stao da kupim paštetu, hleb, kečap i litar orignalnog ruskog kvasa, da se nađe u pazama. U tom malom mestu kiša je prestala da pada, a ja sam baš u tom mestu naišao na tu sitaciju.
U sledećem mestu naišao sam na dvoje zaljubljenh kako se drže za ruke. A onda sam počeo u glavi da odmotavam klupko mojih ljubavi, pa sam se setio nekih žena, za koje mi nije palo ni na kraj pameti da se za njima osvrćem kad su donele odluku da ne budu više samo moje jer nisu imale strpljenje. Takve misli me nisu uzbudile, ali me je uzbuđivala činjenica da u predgrađu tako velikog grada kakav je Sankt Peterburg treba da nađem neki hostel. Lutajući putevima naišao sam na Novogorelovo, udaljeno od centa garad i onda sam, sav umoran od kiše, i sa ne baš malo pređenih kilometara tražio hostel. Jedan čovek poslao me je u hostel Pacolino gostinski dom, a kada sam stigao pred njega na vratima je pisalo da su sve sobe u njemu popunjene. Nedaleko od njega našao sam hostel Pingvin. Sa ulice nije uopšte izledao toliko reprezentativan kolika je bila cena spavanja u njemu, ali nisam imao izbora. Još dok sam se penjao uz stepenice primetio sam neuređenost hodnika, a kada sam ušao u sobu zatekao sam krevet koji škripi, jastuk koji bih najradije izbacio kroz prozor i skromno kupatilo u koje topla voda dolazi za pet minuta. Svejedno, morao sam da je sačekam i da se istuširam.
Tokom današnjeg dana vozio sam se zemljom čvrstog i darovitog naroda. To je dovoljan razlog da volim Ruse. Spisak darovitih bio bi velik – dugačak i prema takvom jednom velikom Rusu poći ću sledeće godine, kada budem vozio Treću etapu obilaska Evrope biciklom. Tada ću se uputiti u Jasnu poljanu na grob Lava Nikolajevića Tolstoja.
Na kraju dana brzo sam zaspao.
