Piše i besedi Dejan Kreculj
Jedan grad ne čine samo ulice, zgrade, putevi … šta više, to najmanje, grad čine ljudi i njihovo življenje. Sećate li se kultne emisije velikog Duška Radovića „Beograde, dobro jutro“? Nije on poželeo dobro jutro ni Beograđanki sa čijeg vrha se obraćao, ni bulevarima ni tramvajima, već Beograđanima, a oni čine grad. Da li ste poželeli dobro jutro, dobar dan ili dobro veče Kovinu? Evo, sada ja vama želim dobar dan …
Pre mnogo godina, još sam bio srednjoškolac, moj otac se povrameno susretao sa čika Savom. Bio je to njegov prijatelj, kadgod su se sreli, oni su se pozdravili, ja sam rekao „Dobar dan“ i pustio starije da razgovaraju. Međutim, vreme je prolazilo, mog oca više nije bilo, ali sam sretao i dalje čika Savu. I kad god sam ga sreo, ja sam uvek rekao „Dobar dan“, na šta mi je on veoma ljubazno, uz smešak, očinski odgovarao takođe sa „Dobar dan“. Osećao sam potrebu da mu se javim, jer da nisam to u radio, brukao bih uspomenu na svog oca, brukao bih svoje roditelje.
U Kovinu je običaj ranije bio da se svakom kaže dobar dan. Sećam se, bio sam mali i na ulici sedeli smo u podne prolazili su ljudi, baka koja me je čuvala, sedela je na stolici i svakom ko je prolazio rekla je „Dobar dan“, našto je on odgovarao „Dobar dan“. Kada sam je pitao ko je to, rekla je da nije važno, ali treba da kažem dobar dan, tako se to radi, tako je to pristojno. Tako to rade Kovinci.
Medjutim, nedavno sam susreo unuka mog bivšeg školskog druga, u okolini gimnazije, kome sam i bio nastavnik četiri godine, i čijem ocu sam takođe bio nastavnik četiri godine, i oni su prošli pored mene, on me je pogledao i okrenuo glavu na drugu stranu. Ja mu nisam rekao dobar dan. Izleda, onakvih Kovinaca više nema.
Subotom odlazim da obiđem grobove mojih predaka, izlazim na majčin grob, ovde, u Kovinu i prošle subote, bilo je popodne, nisam stigao ujutru. Išao sam i na trotoaru ispred neke kuće, stajala je žena, ne znam ko je, ne poznajem je. Prišao sam joj, ona me je pogledala, ja sam je pogledao i rekao sam „Dobar dan“. I ona mi je odgovorila „Dobar dan“. Razumeli smo se, ispoštovali se, nije teško reći – dobar dan.
To je ono, što je krasilo ovu sredinu, to je ono, što je sada u fokusu. Ne ulice, ne putevi, ne zgrade, nego ljudi. Te dve reči dobro jutro, dobar dan i dobro veče, čine Kovince takvima kakvi jesu. Nadam se da će to da ostane. I kada uđem negde, a nikog ne poznajem, ja ipak poželim dobar dan, većina mi odgovori.
Prema tome, Kovinci dobar vam dan želim, zapravo, sada doviđenja.
